Prema razlozima drugostepene presude, neosnovan je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, koju je potraživala od tuženog po osnovu objektivne odgovornosti za pretrpljenu štetu.

Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da ulaz u objekat tuženog, u vidu postojećeg stepenika normalne visine u odnosu na trotoar, uz dodatno uzdignuće od 3 do 5 santimetara, ne predstavlja opasnu stvar u smislu odredbe člana 173. ZOO. U toku postupka nije utvrđeno da je predmetno uzvišenje urađeno mimo građevinskih i arhitektonskih pravila, niti predstavlja opasnu stvar, na osnovu čega su nižestepeni sudovi zaključili da ne postoji odgovornost tuženog za štetu koju je tužilja pretrpela prilikom pada na ulasku u objekat tuženog, kojom prilikom je zadobila telesne povrede.

Razlozi na kojima je zasnovana drugostepena presuda ne pružaju osnov za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj. Zaključak o tome da uzvišenje na ulasku u objekat tuženog ne predstavlja opasnu stvar, nižestepeni sudovi su izveli iz činjenica utvrđenih u tom postupku, koje se u postupku po posebnoj reviziji ne mogu preispitivati. Nisu ispunjeni ni drugi uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Pravo na naknadu štete je individualno pravo oštećenog, koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju, prema okolnostima tog slučaja. Stoga postojanje dve različite odluke o pravu oštećenog na naknadu štete, čak i u sličnim činjeničnopravnim situacijama, ne podrazumeva neujednačenost sudske prakse i ne dovodi do potrebe novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom potupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda donete u postupku o sporu male vrednosti nije dozvoljena revizija. Sporovima male vrednosti, shodno odredbi člana 468. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta spora na dan podnošenja tužbe 21.02.2020. godine u predmetnom sporu iznosila je 350.000,00 dinara, odnosno 2.985,83 evra.

Imajući u vidu da je predmetni spor prema vrednosti spora, spor male vrednosti, to revizija protiv drugostepene odluke donete u tom sporu male vrednosti nije dozvoljena shodno izričitoj zakonskoj odredbi.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević ,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić