Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su, rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu, oglašeni za naslednike sa po ½ dela na zaostavštini sada pok. VV koji čini parcela broj ... (njiva upisana u list nepokretnosti ... KO ...) na kojoj se ostavilac vodio kao vlasnik u celosti. Predmetna parcela nastala je 2004. godine, kada je izvršena deoba – parcelacija parcele broj ..., njiva (površine 1 hektar 12 ari i 82 m2), čiji je vlasnik takođe u celosti bio pravni prethodnik tužilaca. Komisija RGZ za izlaganje podataka o nepokretnostima i pravima na njima za KO ... je 2008. godine verifikovala faktičko stanje na osnovu izvršene deobe, konstatujući da građevinsko zemljište čine parcele broj ..., među njima i predmetna parcela broj ... . Pravni prethodnik tužilaca je od 2002. godine počeo da prodaje idealne delove parcele broj ... i u svim tim ugovorima, koji su bili tipski, navođeno je da je deo zemljišta širine 4 m ostavljen za interni put, kao pristup novonastalim delovima parcele. Dana 17.10.2008. godine, zaključen je ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice između pravnog prethodnika tužilaca i ostalih upisanih suvlasnika na parcelama broj ..., tako što je predmetna parcela broj ... pripala u isključivo vlasništvo pravnom prethodniku tužilaca. Prema planu detaljne regulacije tuženog, predmetna parcela je predviđena za javnu površinu – ulicu, jer celokupnom svojom površinom predstavlja Ulicu ... u delu grada Novog Sada koji se zove ... . Tokom 2007. godine, JKP „Put“ Novi Sad je na osnovu programa održavanja objekata putne privrede za 2007. godinu izveo radove na popravci puta u Ulici ..., koja je do tada bila posuta kamenom i drugim materijalom. Pravni prethodnik tužilaca se za života, tokom 2012. godine, obraćao JP „Zavod za izgradnju grada“ Novi Sad, da mu isplati naknadu zbog faktičkog zauzeća predmetne parcele, međutim te godine nisu obezbeđena sredstva za tu namenu. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka utvrđena je tržišna cena zemljišta predmetne parcele od 19.212.950,73 dinara (polovina iznosi 9.606.475,37 dinara).

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocima isplati novčanu naknadu za faktički ekspropisano zemljište – predmetnu parcelu.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog potvrdio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da tuženi snosi odgovornost za obeštećenje vlasnika jer je zemljište svojim planskim aktima i faktičkim radovima na terenu (izvedenim radovima popravke i održavanja puta), priveo odgovarajućoj nameni ulice u naseljenom mestu, a na osnovu člana 2. stav 2. Zakona o putevima i člana 4. tačka 7. Zakona o lokalnoj samoupravi, odnosno člana 69. i 70. Zakona o planiranju i izgradnji.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da u situaciji kada je zemljište privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i po sili zakona postalo javna svojina, korisnik zemljišta ne može trpeti štetne posledice što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda, koje bi bilo osnov za isplatu naknade za izuzeto zemljište.

Naime, izgradnja, održavanje, upravljanje i korišćenje lokalnih puteva je u nadležnosti tuženog, što proizlazi iz odredbe člana 4. tačka 7. Zakona o lokalnoj samoupravi, dok iz odredbe člana 69. i 70. Zakona o planiranju i izgradnji proizlazi da je opština nadležna da donese akt o izuzimanju građevinskog zemljišta iz poseda dotadašnjeg korisnika i isplati mu naknadu, na koji način se zemljište pribavlja u državnu svojinu.

Iz navedenih razloga neosnovani su revizijski navodi kojim se ističe da tuženi nije deposedirao tužioce odnosno pravnog prethodnika tužilaca i izgradio ulicu, jer je tuženi predmetno zemljište planskim aktima i faktičkim radovima na terenu, priveo odgovarajućoj nameni – ulica u naseljenom mestu zbog čega je i bio dužan da sprovede upravni postupak i donese rešenje o izuzimanju zemljišta iz poseda.

Suprotno navodima revizije pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da cena zemljišta, koje je pravni prethodnik tužilaca ostavio za prilaz parcelama, nije bila uračunata u cenu svake pojedinačne parcele koju je pravni prethodnik tužilaca prodao. Naime, on je, prilikom parcelacije i prodaje zemljišta, ostavio zemljište za prilaz parcelama kako je i navedeno u kupoprodajnm ugovorima. Kako tuženi tokom postupka nije dokazao da je cena predmetne parcele bila uračunata u cenu svakog pojedinačnog placa (na njemu je ležao teret dokazivanja) niti je tokom postupka sporio visinu tržišne cene zemljišta koja je utvrđena u skladu sa članom 42. Zakona o eksproprijaciji, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužiocima isplati naknadu za izuzeto zemljište po tržišnoj ceni.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, to je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić