.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 7448/2023
02.04.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Dragane Boljević i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Grad Vranje, čiji je punomoćnik Marko Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“, Beograd, čiji je punomoćnik u postupku po reviziji Branislav Popovac, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti sporazuma i isplate razlike naknade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1854/22 od 29.11.2022. godine, u sednici održanoj 02.04.2025. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1854/22 od 29.11.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 1854/22 od 29.11.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P 2336/17 od 20.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor tuženog o stvarnoj nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je apsolutno ništav Sporazum o naknadi broj 465-3/12-07 od 22.01.2013. godine zaključen kod Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Grada Vranja između tužioca i tuženog kojim je određena visina naknade za eksproprisano zemljište jer je u suprotnosti sa prinudnim propisima i javnom poretku i ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište za kat. parcelu .. površine 120 m2 i kat. parcelu broj .., površine 5.727 m2 upisano u LN broj .. KO Vranje 2 za suvlasnički udeo tužioca isplati 188.972,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.06.2022. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev za zakonsku zateznu kamatu od 22.02.2013. godine do 20.06.2022. godine odbijen. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 182.658,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.
Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1854/22 od 29.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom i usvajajućem delu stava trećeg izreke i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za troškove drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.
Pobijanom pravnosnažnom presudom utvrđeno je da je ništav Sporazum o naknadi (za eksproprisano poljoprivredno zemljište) od 22.01.2013. godine, koji je tužilac zaključio sa tuženim i obavezan je tuženi da isplati tužiocu razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do visine pripadajuće naknade utvrđene prema tržišnoj ceni za preuzeto gradsko građevinsko zemljište na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke. Ovo zbog toga što je predmetno zemljište, iako se u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o visini naknade u katastru nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, već imalo status gradskog građevinskog zemljišta u 4. zoni prema važećem Generalnom urbanističkom planu Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“ br. 7/2010), a eksproprisano je radi izgradnje deonice autoputa E-75 Beograd – Niš - granica sa Republikom Makedonijom.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana presuda u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim shvatanjem izraženim u njegovim odlukama u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, u situaciji kada je planskim dokumentom (u konkretnom slučaju to je Generalni urbanistički plan Grada Vranja) izvršena promena namene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, a ova promena nije evidentirana u katastru nepokretnosti (članovi 83. stav 2. i 88. Zakona o planiranju i izgradnji). Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke ovog suda i nižestepenih sudova, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi utvrđivanja ništavosti i sticanja bez osnova podneta je 09.10.2017. godine, Vrednost predmeta spora je 10.000,00 dinara. Podneskom od 29.04.2022. godine tužilac je preinačio tužbu i kao vrednost predmeta spora označio iznos od 188.972,34 dinara što čini i vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na nenovčano i novčano potraživanje, u kome pobijena vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tuženog nedozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
