Apelacioni sud u Beogradu, je presudom Gž 6970/21 od 25.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbe tužioca i tužene kao neosnovane i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 209/18 od 14.10.2021. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke, kao i delu stava petog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena naknadi štetu zbog neisplaćenih invalidnina, dodataka za pomoć i negu od strane drugog lica na ime ortopedskog dodatka za prvi stepen u periodu od 01.03.1999. godine do 30.11.2014. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 209/18 od 14.10.2021. godine, u preostalom delu stava petog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za decembar mesec 2014. godine, zbog neisplaćene invalidnine, dodatka za pomoć i negu od strane drugog lica i ortopedskog dodatka za prvi stepen isplati: iznos od 79.570,80 dinara na ime invalidnine; iznos od 68.216,05 dinara na ime dodatka za pomoć i negu od strane drugog lica i iznos od 23.019,83 dinara na ime ortopedskog dodatka za prvi stepen, sve navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.01.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 209/18 od 14.10.2021. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 191.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijanog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Skupštine opštine Peć – Odeljenje za društvene službe od 25.03.1997. godine, na ime priznatog svojstva civilnog invalida rata prve grupe sa 100% telesnog oštećenja, priznato pravo na ličnu invalidninu počev od 01.01.1997. godine pa nadalje trajno, u mesečnom iznosu od 1.864,00 dinara. Rešenjem Skupštine opštine Peć, Odeljenje za društvene službe od 19.06.1997. godine, tužiocu, sa priznatim svojstvom civilnog invalida rata prve grupe sa 100% telesnog oštećenja (slepa osoba), priznato je pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica za prvi stepen od 85,73% od osnovnog mesečnog iznosa lične invalidnine vojnog invalida prve grupe, koja počinje da teče od 01.05.1997. godine, kao i pravo na ortopedski dodatak za prvi stepen od 28,93%, na osnovu mesečnog iznosa lične invalidnine vojnog invalida prve grupe, koja počinje da teče od 01.05.1997. godine pa nadalje, trajno. Počev od 01.03.1999. godine, tužena je obustavila isplatu po navedenim rešenjima iz razloga što je celokupna administracija, pa i deo službe tužene, stavljena u nadležnost Međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji. Veštačenjem je utvrđena neisplaćena lična invalidnina tužiocu za period od 01.03.1999. godine do 30.09.2019. godine u iznosu od 12.910.907,85 dinara, pripadajući neto iznos dodatka za negu i pomoć od strane drugog lica za prvi stepen od 75,73% od ostvarenog mesečnog iznosa lične invalidnine vojnog invalida prve grupe za period od 01.03.1999. godine do 30.09.2009. godine u ukupnom iznosu od 11.068.521,30 dinara, pripadajući neto iznos ortopedskog dodatka za prvi stepen od 28,93% od osnovnog mesečnog iznosa lične invalidnine vojnog invalida prve grupe za period od 01.03.199. godine do 30.09.2019. godine u ukupnom iznosu od 3.735.125,64 dinara. Na navedene iznose tužicu je priznata zakonska zatezna kamata počev od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa i to 25.-tog u narednom mesecu za prethodni mesec.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom odredbi člana 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog nadležnog organa koji mu nije isplaćivao ličnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica i ortopedski dodatak u spornom periodu, pa je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen i tužena obavezana da mu naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene invalidnine, dodatka za negu i pomoć od strane drugog lica i ortopedskog dodatka, sa pripadajućom kamatom. Pri tom je prvostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca delimično zastarelo za period od marta 1999. godine zaključno sa novembrom 2014. godine, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu na ime neisplaćene invalidnine, dodatka za pomoć i negu od strane drugog lica i ortopedskog dodatka za prvi stepen i za decembar 2014. godine pošto to potraživanje tužioca dospeva 25.01.2015. godine a on je tužbu sudu podneo 05.01.2018. godine, pa njegovo potraživanje, za taj mesec nije zastarelo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“ br 24/98, „Službeni glasnik RS“ br 101/2005 ... 111/2009), važećem u vreme prestanka isplate predmetnih naknada, propisano da su osnovna prava vojnog invalida, između ostalog lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, a da se procenat vojnog invaliditeta (član 24. stav 2.), određuje trajno ili privremeno, srazmerno oštećenju organizma koje je nastalo kao posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod okolnosti utvrđene ovim zakonom. Odredbom člana 25. istog Zakona, propisano je da se prema procentu invaliditeta, vojni invalidi razvrstavaju u 10 grupa vojnog invaliditeta i to: prva grupa – invalidi sa 100% invaliditeta, kojima je za redovan život potrebna nega i pomoć. Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, naknada na ime lične invalidnine se određuje u mesečnim iznosima. Lična i porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, isplaćuje se po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71.). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni glasnik RS“ br 50/18) koji je stupio na snagu 07. jula 2018. godine, izmenjen je član 71. zakona koji sada glasi: lična, porodična i uvećana porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti, usklađuje se jednom godišnje prema kretanju prosečne godišnje zarade, bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, u prethodnoj godini, na osnovu objavljenih podataka republičkog organa nadležnog za poslove statistike i isplaćuje se unazad.

Odredbom člana 72. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, nepravilnim radom organa tužene, tužiocu je pričinjena šteta jer mu u periodu od marta 1999. godine do septembra 2019. godine nije isplaćivana lična invalidnina, dodatak za pomoć i negu od strane drugog lica i ortopedski dodatak, pri čemu je tužilac ostvario pravo na isplatu tih naknada na osnovu konačnih rešenja nadležnog organa tuženog, pa je tužena dužna da tužiocu pričinjenu štetu naknadi, za period za koji njegovo potraživanje nije zastarelo, u smislu odredbe člana 376. u vezi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer se ovde radi o povremenim potraživanjima na koje kamata može da teče samo od dana podnošenja tužbe, na osnovu odredbe člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno tim navodima revizije tužene, osnov potraživanja tužioca nije isplata povremenog potraživanja već naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, na osnovu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, sledi da je tužena u docnji od dana kada je tužiocu trebalo da isplati predmetne naknade, a to je 25.-ti u narednom mesecu za prethodni mesec, pa od tog dana, a ne od dana podnošenja tužbe sudu, tužena tužiocu duguje kamatu, na osnovu odredbe člana 277. stav 1. istog Zakona.

Neosnovani su navodi revizije tužene da tužilac nije dostavio konačno rešenje o priznavanju prava na invalidninu za utuženi period. Suprotno tome, iz stanja u predmetu sledi da je tužilac sudu dao na uvid orginale rešenja od 25.03.1997. godine (o priznavanju prava na ličnu invalidninu) i 19.06.1997. godine (o priznavanju prava na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica i na ortopedski dodatak), na ročištu za glavnu raspravu održanom 14.10.2021. godine.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku srazmerno uspehu tužioca u postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić