Vrhovni sud je ispitao pobijanu pravnosnažnu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 – drugi zakon) i našao je da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, po oceni Vrhovnog suda u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu bitnih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Vrhovni sud je ocenio neosnovanim revizijske navode da su nižestepeni sudovi odlučili o nepostojećim prigovorima, budući da iz stanja spisa proizilazi da je tužena izjavila procesno-pravni prigovor litispendencije na ročištu glavne rasprave održanom 30.11.2022. godine, iz kog razloga je prvostepepeni sud pribavljao spise Višeg suda u Beogradu P 521/22 (stari broj P 227/21), o kojem je odlučeno rešenjem sadržanim u stavu prvom izreke prvostepene presude tako što je isti odbijen, a drugostepeni sud je pravilno odlučio kada je odbio kao nedozvljenu žalbu tužioca u tome delu, dok je o osnovanosti materijalno-pravnog prigovora zastarelosti potraživanja, koji je tuženi istakao u odgovoru na tužbu, pravilno odlučeno kroz odluku o odbijanju tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je jedan od dva osnivača Preduzeća za trgovinu, posredovanje, eksport – imort "T&M” DOO Beograd sa udelom od 50%. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 38/10 od 10.12.2010. godine (koje je postalo pravnosnažno 10.02.2011. godine) utvrđeno je da je stečajni dužnik Preduzeće "T&M” DOO - u stečaju u toku vođenja stečajnog postupka ostvarilo pravo na potraživanje po pravnosnažnoj presudi P 1024/07 od 26.03.2008. godine protiv tuženog – stečajna masa „Žikica Jovanović“ iz ... u ukupnom iznosu od 485.043.324,12 dinara, koji podrazumeva osim glavnog potraživanja i obračunatu kamatu do 31.08.2010. godine. U stavu osmom izreke ovog rešenja, kojim je zaključen postupak stečaja nad stečajnim dužnikom, odlučeno je da se preostala neraspoređena sredstva u vidu viška deobne mase u visini od 217.652.992,62 dinara sa obračunatom kamatom do 31.08.2010. godin raspoređuju osnivaču stečajnog dužnika BB iz ... . BB je nakon toga pokrenuo parnični postupak protiv Republike Srbije, koji je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu P 1998/15 od 13.10.2016. godine (koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6984/20 od 22.02.2022. godine) i kojom je obavezana Republika Srbija da tužiocu BB isplati na ime naknade štete iznos od 217.652.992,62 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.02.2011. godine do isplate, sa obrazloženjem da je Republika Srbija odgovorna za štetu zbog propusta Trgovinskog (Privrednog) suda u Beogradu. Tužilac je kao osnivač stečajnog dužnika - Preduzeća "T&M” DOO u stečaju podneo predlog kojim je tražio ispravku stava osam izreke rešenja Privredog suda u Beogradu St 38/10 od 10.12.2010. godine u smislu da sud upiše i tužioca kao osnivača stečajnog dužnika sa 50% udela pored osnivača BB. Navedeni predlog za ispravku je odbijen rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 38/10 od 08.12.2021. godine i to rešenje je potvrđeno rešenjem Privrednog apelacionog suda Pvž 1/22 od 19.01.2022. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenjujući odredbe člana 154, 155, 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan smatrajući da tužilac u toku postupka nije dokazao da postoji nezakonit ili nepravilan rad organa tuženog koji bi bio u uzročno-posledičnoj vezi sa štetom koju je pretrpeo. Prema stanovištu ovog suda, s obzirom da je doneta pravnosnažna presuda Višeg suda u Beogradu P 1998/15 od 13.10.2016. godine kojom je tužena Republika Srbija obavezana da BB isplati iznos od 217.652.992,62 dinara na ime naknade štete, ne može se ponovo obavezati tužena da isplati isti dug po istom osnovu i ovde tužiocu zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa Republike Srbije, jer je ista već obavezana da isplati štetu u navedenom iznosu drugom osnivaču i takvom odlukom je pravnosnažno odlučeno o iznosu koji tužilac potražuje u ovom postupku. Nadalje, prema obrazloženju ovog suda, tužilac je kao osnivač preduzeća DOO "T&M” sa udelom od 50% morao biti upoznat sa činjenicom da se vodi stečajni postupak nad ovim preduzećem, te naknadu štete u visini polovine iznosa koji je raspoređen drugom osnivaču u stečejnom postupku kao višak deobne mase može potraživati samo od njega u nekom drugom sudskom postupku. Takođe, prvostepeni sud je uvidom u presudu Višeg suda u Beogradu P 521/22 od 07.11.2022. godine utvrdio da je tužiocu u celosti dosuđen preostali iznos potraživanja utvrđen u stečajnom postupku i to 267.390.331,05 dinara kao razlika između iznosa od 217.652.992,62 dinara i ukupno utvrđenog potraživanja u stečajnom postupku od 485.043.324,12 dinara, pa bi dosuđivanjem iznosa od 108.826.496,31 dinara tužiocu, osim polovine iznosa koju je Republika Srbija isplatila drugom osnivaču, bio isplaćen i iznos dosuđen navedenom presudom, što bi predstavljalo više od 50% osnivačkog uloga koje je tužilac imao u svom preduzeću.

Stoga, prema stanovištu prvostepenog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 172. ZOO za odgovornost tužene za potraživanu naknadu štete. Pored navedenog, prvostepeni sud je ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene, zaključuvši da ukoliko je tužilac smatrao da mu je šteta prouzokovana postupanjem organa tužene, odnosno Privrednog suda u Beogradu u postupku stečaja nad preduzećem DOO "T&M” , koji je zaključen rešenjem St 38/10 od 10.12.2010. godine koje je istaknuto na oglasnoj tabli suda i postalo pravnosnažno 10.02.2011. godine, da je tužilac mogao u roku od 3 godine od dana zaključenja stečajnog postupka da pokrene postupka radi naknade štete pred redovnim sudom, a kako je tužbu za naknadu štete podneo tek 05.04.2022. godine, istekli su subjektivni i objektivni rokovi za naknadu štete iz člana 376. ZOO, zbog čega je njegovog potraživanje zastarelo.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući stanovište prvostepenog suda da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja zbog proteka rokova za naknadu štete. Prema stanovištu ovog suda, sve kasnije radnje organa tužene na koje se poziva tužilac nisu od uticaja na računanje rokova zastarelosti, imajući u vidu da je inicijalna šteta (kako se to tužbom ukazuje) pričinjena rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 38/10 od 10.12.2010. godine kojim je višak deobne mase u potraživanom iznosu od 217.652.992,62 dinara raspoređen u celosti osnivaču BB umesto zajedno njemu i tužiocu kao suosnivačima, svakom po 50%, što bi iznosilo svakom po 108.826.496,31 dinara, koji iznos tužilac potražuje u ovoj parnici za naknadu štete, a kako je od pravnosnažnosti tog rešenja do dana podnošenja tužbe u ovoj parnici protekao objektivni rok zastarelosti od 5 godina, to je potraživanje tužioca zastarelo.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova o zastarelosti tužiočevog potraživanja po osnovu naknade štete, koje se osporava revizijom, zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je nadoknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredbom člana 155. istog zakona, propisano je da štetu, između ostalog, čini i umanjenje nečije imovine (obična šteta), dok je odredbom člana 172. stav 1. navedenog zakona propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih ovlašćenja.

Odredbom člana 360. ZOO, propisano je da se zastarelošću gubi pravo da se zahteva ispunjenje obaveze (stav 1), članom 361. navedenog zakona propisano je da zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo porpisano (stav 1), a članom 362. da zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Odredbom člana 376. ovog zakona propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2). Saglasno citiranim zakonskim odredbama, zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac sudskim putem mogao zahtevati ispunjenje obaveze.

Tužilac u ovom postupku zasniva svoj zahtev za naknadu štete na činjenici da je višak deobne mase u stečajnom postupku nad DOO ,,T&M“ u stečaju kao stečajnim dužnikom u celosti raspoređen samo osnivaču BB rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 38/10 od 10.12.2010. godine, a da je tužilac kao osnivač sa 50% udela izostavljen u tom rešenju i da zbog tog propusta suda nije učestvovao dalje u postupku pred Višim sudom u Beogradu u kome je doneta pravnosnažna presuda P 1998/15 od 13.10.2016. godine, te je izgubio legitimaciju da potražuje iznos koji bi mu pripao srazmerno njegovom osnivačkom udelu. Za navedenu štetu, prema navodima tužioca, odgovoran je Privredni sud u Beogradu kao nadležni organ tužene, a šteta je za tužioca nastala donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6984/20 od 22.02.2022. godine kojom je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1998/15 od 13.10.2016. godine, jer je tužilac iz te tužbe morao biti izostavljen zbog propusta Privrednog suda u Beogradu u predmetu St 38/10.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ukoliko je tužilac smatrao da mu je šteta prouzrokovana postupanjem organa tužene, odnosno Privrednog suda u Beogradu u postupku sprovođenja stečajnog postupka nad Preduzećem „T&M“ DOO u stečaju (čiji je bio suosnivač sa BB), koji je zaključen rešenjem tog suda St 38/10 od 10.12.2010. godine i koje je postalo pravnosnažno 10.02.2011. godine, mogao je u roku od tri godine od dana zaključenja stečajnog postupka, kao dana saznanja za štetnu radnju i štetnika, da pred redovnim sudom pokrene postupak radi naknade štete. Imajući u vidu navedeno, protekao je rok da tužilac zaštitu svog prava traži pred sudom, s obzirom na činjenicu da je tužilac tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo tek 05.04.2022. godine. Neosnovan je navod revizije da bi u konkretnom slučaju trebalo računati rokove zasterelosti tek od pravnosnažnosti presude Višeg suda u Beogradu P 1998/15 od 13.10.2016. godine, koja je postala pravnosnažna 22.02.2022. godine, jer se pravnosnažnost ove presude ne može smatrati momentom kada je tužilac saznao za štetu i štetnika. Ovo iz razloga što tužilac na ime naknade štete u ovoj parnici potražuje polovinu iznosa od 217.652.992,62 dinara koji je po rešenju St 38/10 od 10.12.2010. godine predstavljao višak deobne mase koja je pripala samo osnivaču BB i prema navodima tužbe šteta je za tužioca nastala zbog propusta suda koji je vodio postupak stečaja da i njega označi kao osnivača stečajnog dužnika u ovom rešenju. Kako je ovo rešenje bilo objavljeno na oglasnoj tabli suda i u Službenom glasniku RS dana 01.02.2011. godine, protiv tog rešenja je tužilac kao osnivač stečajnog dužnika mogao izjaviti žalbu Privrednom apelacionom sudu u Beogradu u roku od 8 dana od dana objavljivanja rešenja u službenom glasilu, što on nije učinio i rešenje je postalo pravnosnažno 10.02.2011. godine. Tužilac je jedino podneo predlog za ispravku navedenog rešenja i to tek 2021. godine, koji je odbijen rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 38/10 od 08.12.2021. godine, a koje je potvrđeno rešenjem Privrednog apelacionog suda Pvž 1/22 od 19.01.2022. godine. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca na ime naknade štete usmereno prema tuežnoj Republici Srbiji u smislu člana 172. ZOO zastarelo prema članu 376. istog zakona.

Iz svega napred navedenog proizlazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković