Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 764/2021
25.02.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Gradski centar za socijalni rad, Beograd, Odeljenje Rakovica, protiv tuženih AA iz ... i BB iz ..., koje zastupa Kristina Todorović, advokat iz ..., radi lišenja roditeljskog prava, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 362/2019 od 23.09.2019. godine, u sednici održanoj dana 25.02.2021. godine, doneo je:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 362/2019 od 23.09.2019. godine

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 919/18 od 19.03.2019. godine, stavom prvim izreke, tuženi su lišeni roditeljskog prava u odnosu na maloletno dete VV rođenu u ... dana ...2014. godine. Stavom drugim izreke rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U žalbenom postupku Apelacioni sud u Beogradu je po održanoj raspravi od 23.09.2019. godine doneo presudu Gž2 362/2019 kojom je prvostepena presuda ukinuta. Delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa su tuženi delimično lišeni roditeljskog prava nad maloletnim detetom VV i to prava na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje i zastupanje deteta i prava upravljanja i raspolaganja imovinom deteta. Odbijen je tužbeni zahtev za lišenje roditeljskog prava u pogledu prava na održavanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom. Rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku tuženi su preko zajedničkog punomoćnika izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, budući da je taj sud svestrano cenio sve relevantne dokaze i sa tim u vezi dao jasne i obrazložene razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena (rođena 1989. godine) i tuženi (rođen 1956. godine) zaključili su brak ...2013. godine. Dana ...2014. godine dobili su ćerku VV. Rešenjem od 26.06.2014. godine Gradski centar za socijalni rad u Beogradu odredio je privremenog staratelja novorođenčetu, kao detetu bez adekvatnog roditeljskog staranja. U obrazloženju tog rešenja se navodi da majka deteta ima utvrđenu dijagnozu F-70 (laka mentalna retardacija), da je upadljivog izgleda i ponašanja, te da ne uspeva da zadrži fokus i pažnju. Procenjeno je da roditelji ne poseduju sposobnost za promenu roditeljskih stavova i poboljšanje kapaciteta, kao i da nije moguće obaviti savetodavno- terapijski rad. Postoji ozbiljan rizik po zdravlje i bezbednost deteta ukoliko bi se roditeljima omogućilo da vrše roditeljske uloge. Detetu je počev od 11.02.2015. godine obezbeđen smeštaj u hraniteljskoj porodici, a zaključkom tužioca od 25.07.2017. godine se konstatuje da je boravak deteta u hraniteljskoj porodici i dalje opravdan, da roditelji ne prihvataju saradnju, da je dete zbrinuto i zaštićeno u hraniteljskoj porodici posebno u zdravstvenom smislu (budući da kao dete rođeno sa neurološkim tegobama zahteva posebnu negu i tretmane). Rešenjem tužioca od 18.03.2019. godine određeno je da dete ostaje pod privremenim starateljstvom, jer roditelji ne sarađuju i ne pokazuju interesovanje za dete.

Ocenom izveštaja Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine od 20.11.2014. godine utvrđeno je da se maloletna VV nalazi u stacionaru ove ustanove od 26.06.2014. godine, da je u trenutku sačinjavanja izveštaja psihomotorni razvoj lako usporen i da zahteva različita zdravstvena praćenja. Roditelji su došli u posetu ukupno 22 puta u periodu od 01.07. do 19.11.2014. godine. Verbalizovali su nežnost, komentarisali lep izgled deteta, raspitivali se za zdravlje i napredovanje deteta, demonstrirano im je pravilno držanje deteta, a tuženi je ukazao na svoje iskustvo u nezi nepokretne bivše supruge. Procena tima stacionara je da kod roditelja nema spontanosti i spretnosti u držanju odojčeta, što bi posebno došlo do izražaja u drugim aspektima nege deteta. Stručni tim stacionara je pokušao da usmeri roditelje na potrebe deteta. Utisak je da majka to nije razumela, a otac samo delimično. Majka deteta ima oscilacije u raspoloženju dok drži dete, na započetu temu koja je bolna, neprijatna ili interesantna uzruja se, motorno aktivira, pogledom traži potvrdu za ono što je rekla, a odojče je za to vreme van fokusa.

U svojim iskazima tuženi su naveli da smatraju da su u mogućnosti da se adekvatno staraju o maloletnom detetu, a na okolnost nesaradnje sa socijalnom službom naveli su da je to zbog nekorektnog tretmana koji su trpeli. Svedok GG, staratelj deteta, po struci psiholog, navela je da su joj tuženi kao zaposlenoj u Centru za socijalni rad bili poznati od ranije, zbog čega su u u tom organu pokazali pojačanu pažnju kada se majka porodila. Roditelji su pokazali interesovanje da viđaju dete, ali ne pokazuju odgovarajuću brigu i pažnju, niti poseduju potrebne kapacitete za brigu o detetu. Ne usvajaju predloge i savete, a majka ne može da usvoji ni osnovne radnje u vezi deteta. U poslednje tri i po godine nisu tražili da vide dete (samo jednom prilikom je traženo viđanje, ali se tuženi nisu pojavili).

Presuđujući o istaknutom tužbenom zahtevu za potpuno lišenje roditeljskog prava na bazi napred utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi da je takav zahtev osnovan u celosti, shodno članu 81. Porodičnog zakona. Drugostepeni sud po održanoj glavnoj raspravi nalazi da se ovakav zaključak može prihvatiti u pogledu svih prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava izuzev u pogledu prava na održavanje kontakata sa detetom, jer u tom delu nisu ispunjeni zakonski uslovi za lišenje roditeljskog prava.

Vrhovni kasacioni sud, kao pravilno, prihvata stanovište drugostepenog suda.

Porodični zakon, u članu 81, propisuje situaciju u kojoj se roditelj/i mogu u potpunosti lišiti roditeljskog prava. Ova zakonska mogućnost dolazi u obzir ukoliko se u ponašanju roditelja ostvaruju taksativno propisane radnje kojima se zloupotrebljavaju roditeljska prava ili grubo zanemaruju roditeljske dužnosti. Naredni član tog zakona propisuje mogućnost delimičnog lišenja roditeljskog prava ukoliko roditelj/i nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Ovim članom posebno su propisana pojedinačna prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava kojih se roditelj/i lišavaju u sudskom postupku. U prvoj grupaciji navode se pravo i dužnost čuvanja, podizanja, vaspitanja, obrazovanja i zastupanja deteta, te upravljanja i raspolaganja imovinom deteta (stav 4). U drugoj grupaciji navodi se pravo na održavanje ličnih odnosa sa detetom i pravo odlučivanja o pitanjima koja bitno utiču na život deteta (stav 4).

Tumačenjem ovih odredbi zakona može se zaključiti da je izvršena gradacija nedozvoljenog postupanja roditelja prema kome se ceni opravdanost parcijalnog ili potpunog lišenja roditeljskog prava. Sledeći izloženu gradaciju, a vodeći računa o najboljem interesu deteta, drugostepeni sud je pravilno ocenio da se postupanje tuženih, shodno okolnostima slučaja, ne može smatrati zloupotrebom ili grubim zanemarivanjem roditeljskog prava. Međutim, prema pravilnom shvatanju drugostepenog suda ponašanje tuženih može se podvesti pod nesavesno vršenje prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, sa razloga datih u sadržini revidirane presude.

Tokom postupka je utvrđeno da tuženi nisu pokazali dovoljan stepen spremnosti za rad na ojačanju svojih roditeljskih sposobnosti. Inicijalna nesposobnost za vršenje roditeljskog prava kod tuženih tokom vremena nije otklonjena angažovanjem na usvajanju potrebnih roditeljskih znanja i veština. Po rođenju deteta tuženi nisu imali niti su bili spremni da usvoje veštine potrebne za negu i odgoj deteta. Nisu uspevali da se fokusiraju na dete u potrebnoj meri i uspostave adekvatan odnos sa detetom. Po smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu bilo je dovoljno vremena u kome su tuženi mogli da pokažu inicijativu i zahtevaju intenzivniji kontakt sa detetom radi uspostavljanja primerenog odnosa. Suprotno tome, tuženi su se držali pasivno ne pokazujući dovoljno interesovanje za dete. Tokom boravka kod hranitelja tuženi su samo jednom tražili da vide dete, ali na zakazani termin viđanja nisu došli. Staratelj deteta je na ročištima isticao da se interesovanje roditelja tokom vremena nije javilo. Tuženi su odbili saradnju sa Centrom za socijalni rad u cilju osposobljavanja za negu i vaspitanje deteta, što je od ključnog značaja za prevazilaženje nesposobnosti u vršenju roditeljskog prava. Prema stanju u spisima, a nasuprot navodima tuženih, zaposleni iz Centra za socijalni rad u Rakovici su se angažovali u cilju ostvarivanja komunikacije i osposobljavanja tuženih, ali isti nisu odgovarali na upućena pismena, niti su prilikom terenskog obilaska na licu mesta zatečeni na ostavljenoj adresi. Štaviše, saradnju su izričito odbijali. Nema dokaza o navodnom neprimerenom ponašanju zaposlenih u centru prema tuženima. Proizlazi da je pravilan stav Apelacionog suda u Beogradu da tuženi nisu u mogućnosti da na adekvatan način vrše prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava u smislu člana 82. stav 3. Porodičnog zakona. Takođe, sa aspekta najboljeg interesa deteta ne bi bilo opravdano da se kontakt sa roditeljima u potpunosti prekine, zbog eventualne promene stanja u pogledu sposobnosti tuženih da vrše roditeljsko pravo. Shodno članu 83. Porodičnog zakona roditelju se vraća roditeljsko pravo kada prestanu razlozi delimičnog ili potpunog lišenja. Zbog toga, eventualna reintegracija deteta u porodicu bi bila značajno otežana ako bi se prekinuo kontakt sa tuženima. Pri tom, tuženi nisu pokazali potpuno odsustvo interesovanja za dete, a uz to verovatno je da tužena shodno svom trenutnom zdravstvenom stanju nije u objektivnoj mogućnosti da shvati značaj i smisao roditeljskih prava i dužnosti.

Nisu od uticaja navodi revizije da je pobijana odluka zasnovana isključivo na izveštaju tužioca, odnosno da podobnost tuženih za vršenje roditeljskog prava nije cenjena od strane druge stručne ustanove. Ovo stoga što se tuženi nisu odazivali na pozive suda kako bi se sprovelo psihijatrijsko veštanje na zadatu okolnost. Veštačenje je nužno iziskivalo njihovo prisustvo. Otuda je odluka doneta na bazi raspoloživog činjeničnog stanja, pri čemu je tuženima omogućeno da dokažu suprotno, što su svojevoljno propustili.

S tim u vezi važno je napomenuti da je tužilac državna ustanova koja je shodno Zakonu o socijalnoj zaštiti osnovana radi obavljanje poslova iz oblasti socijalne zaštite u najboljem interesu svojih korisnika. Procedure postupanja u ovom organu temeljno su propisane tim zakonom. Tužena se i pre porođaja obraćala tužiocu, radi ostvarivanja socijalne pomoći, kada je njeno upadljivo ponašanje i očigledan mentalni nedostatak uočen, zbog čega joj je postavljen staratelj i pokrenut postupak za lišavanje poslovne sposobnosti. Sledi da su pojedinosti u vezi njenog stanja bile poznate tužiocu, zbog čega je i nakon porođaja u centru iskazana pojačana pažnja. Nakon rođenja deteta o stanju tužene i njenoj podobnosti za vršenje roditeljskog prava zasebno su se izjasnili psiholog, pedagog i socijalni radnik kod tužioca, dajući temeljno objašnjenje stanja tužene zbog koga ne može da vodi računa o sebi, niti o detetu. Na isti način se izjasnio i Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine nakon porođaja tužene. Kod izloženog i kod činjenice da nije bilo dokaza da je tužilac postupao suprotno interesima korisnika (član 26. Zakona o socijalnoj zaštiti) nema mesta stavu da su zaposleni kod tužioca na netačan način prikazali činjenice u vezi stanja tuženih.

U vezi navoda revizije da nije dokazano da tuženi (otac) ne može da vrši prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, revizijski sud nalazi da takva okolnost proizlazi iz priloženih spisa. Tuženi je i pre porođaja negirao mentalnu zaostalost tužene, smatrajući da je ona „dobro“ i da ne treba da pije lekove i prima terapiju. Kako je tuženoj nesporno dijagnostifikovana laka mentalna zaostalost, tuženi je morao da iskaže potrebnu podršku u cilju pružanja medicinske pomoći tuženoj kako bi se omogućilo vršenje roditeljskog prava. Suprotno tome, tuženi ne samo da izbegava komunikaciju sa centrom, već i da se u sudskom postupku zajedno sa tuženom podvrgne veštačenju od strane druge specijalizovane ustanove.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.