Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2960/22 od 22.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostena presuda potvrđena u pobijanom usvajajućem delu (stav dva, tri, četiri, usvajajući deo stava petog i šesti izreke). Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju sa dopunom i sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog prema članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je upisana u list nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2, kao vlasnik parcele broj .. površine 1326 m2, koju je stekla nasleđem po rešenju o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu O 1940/90 od 11.02.1991. godine. Navedena parcela je nastala u postupku reambulacije za KO Novi Sad 2, u periodu od 1966. do 1968. godine, a na osnovu regulacionog plana područja Telep u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 4/2000 i 17/03) planirana je za površinu javne namene – regulaciju ulice. U planu generalne regulacije prostora za porodično stanovanje u zapadnom delu Grada Novog Sad („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 34/17) i plana detaljne regulacije Telepa u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 40/17) navedena parcela je označena kao javno građevinsko zemljište – planirana za površinu javne namene – saobraćajne površine (regulacija novoplanirane ulice na Telepu), a parcela predstavlja već izdvojenu parcelu planiranu u potpunosti za površinu javne namene – saobraćajne površine sa spajanjem sa ostalim parcelama i delovima parcela koja čine sastavni deo planirane regulacije novoplanirane ulice u stambenom bloku između ulica ... i ... na Telepu. Nakon što je nasledila predmetnu parcelu tužilja se interesovala za gradnju na parceli ali je dobila informaciju da je parcela predviđena za put i da gradnja nije dozvoljena, da Grad Novi Sad nema sredstava za isplatu novčane naknade za parcelu, a takođe je pokušavala da istu izda u zakup ali nije bila u mogućnosti, jer nije imala saznanje kada će tuženi privesti parcelu nameni, pri čemu su potencijalni zakupci želeli dugogodišnji zakup, nije joj dozvoljena ni gradnja montažnog objekta – garaže, te iz navedenih razloga tužilja sada ne koristi ovu parcelu. Tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 43.188,00 dinara po m2, a tužilja je na ime pribavljanja pismene dokumentacije kod nadležnih organa imala troškove u iznosu od 11.045,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili osnovni tuženi zahtev nalazeći da je tužilji povređeno pravo na mirno uživanje imovine do čega nije došlo faktičkim radnjama tuženog i deposediranjem tužene, već donošenjem urbanističih planova kojima je predviđeno da se na parceli gradi saobraćajnica, pa iako tužilja nije izgubila stvarna prava na parceli njeno pravo svojine je postalo nesigurno i izgubilo je deo svoje suštine, jer je onemogućeno da u punom obimu ostvaruje svojinska ovlašćenja na zemljištu čije je vlasnik, što predstavlja navedenu povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Tuženi je u obavezi da tužilji isplati naknadu zbog povrede prava na mirno uživanje imovine, u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti čime se uspostavlja pravična ravnoteža između interesa tužilje i javnog interesa. Takođe je usvojen i tužbeni zahtev i utvrđeno da je tuženi nosilac prava javne svojine na predmetnoj parceli na koji način se konačno uređuju imovinski odnosi parničnih stranaka u pogledu prava na naknadu i prava na nepokretnosti, a koji su nerešeni usled nečinjenja nadležnih organa u dugom vremenskom trajanju.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Po članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.).

U članu 58. Ustava Republike Srbije, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju predmetna parcela nije izuzeta iz poseda tužilji niti je privedena planiranoj nameni što znači da nije došlo do oduzimanja, odnosno lišavanja imovine izgradnjom ulice kako je to utvrđeno planskim dokumentom. Tužilja nije lišena svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine jer donetim planskim aktom nije sprečena da predmetne parcele drži, koristi i njima raspolaže u granicama određenim zakonom, u skladu sa prirodom i namenom stvari. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na tužiljinom zemljištu biti izgrađen objekat javne namene je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje naročito u većim gradovima nije upitno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u presudama Evropskog suda za ljudska prava nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji proizilazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu što ima za posledicu nesigurnost vlasnika u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, te on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sledom izloženog, po oceni Vrhovnog suda tužilji se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njene nepokretnosti, jer se takva naknada dosuđuje vlasniku koji je lišen svoje imovine, a što ovde nije slučaj, s obzirom da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog. Da li je tužilji kao vlasniku u takvoj situaciji povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li joj za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito od toga (imajući u vidu prirodu i namenu stvari), na koji način je zemljište korišćeno do donošenja planskog akta, a na koji način nakon donošenja planskih akata i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen. Ove činjenice kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine dokazuje tužilja u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. U postupku je izostalo potpuno utvrđenje navedenih bitnih činjenica zbog čega je Vrhovni sud ukinuo nižestepene odluke u usvajajućem delu tužbenog zahteva i odluci o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković