Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2295/20 od 26.02.2021. godine, žalbu tužioca usvojio, prvostepenu presudu ukinuo i presudio: primarni tužbeni zahtev je usvojen i utvrđeno da su apsolutno ništavi Ugovor o zajmu od 06.10.2011. godine, zaključen između BB kao zajmoprimca i VV kao zajmodavca i založna izjava BB Ov. .../... od 06.10.2011. godine, pa su obavezani tuženi da trpe da se na osnovu ove presude, a putem RGZ SKN Odžaci u listu nepokretnosti broj ... KO ... na nepokretnostima navedenim u izreci izvrši brisanje zabeležbe od 19.10.2011. godine, koja glasi: „Na osnovu založne izjave Ov. .../... od 06.10.2011. godine i ugovora o zajmu upisuje se založno pravo hipoteka prvog reda po Zakonu o hipoteci na celim nepokretnostima u vlasništvu BB iz ... radi obezbeđenja naplate duga u iznosu od 25.000,00 eura sa rokom vraćanja najkasnije do 31.12.2030. godine sa kamatom na deviznu štednju na oročena sredstva do godinu dana. Za mesto plaćanja odrđeeno je mesto prebivališta poverioca VV (DD) ..., ... ...“. Utvrđeno je da je apsolutno ništav ugovor o poklonu zaključen između BB kao poklonodavca i ćerke mu GG kao poklonoprimca Ov broj .../... od 09.04.2013. godine, te su tuženi dužni trpeti da se na osnovu ove presude, a putem RGZ SKN Odžaci u listu nepokretnosti broj ... KO ... na nepokretnostima iz izreke izvrši prenos prava privatne svojine na zemljištu i zgradama u 1/1 delova sa imena GG na ime BB, te brisanje prava doživotnog plodouživanja upisanog na osnovu ugovora o poklonu Ov. broj .../... od 09.04.2013. godine u korist BB. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi BB, GG i VV da tužiocu AA solidarno naknade troškove prvostepenog postupka u iznosu od 76.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate, kao i troškove žalbenog postupka u iznosu od 31.300,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca za dosuđenje zakonske zatezne kamate na troškove prvostepenog postupka, za period od dana donošenja prvostepene presude pa do dana izvršnosti presude. Odbijen je zahtev tuženih za dosuđenjem troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena GG je, zbog pogrešne primene materijalnog prava izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

O reviziji tužene nije odlučeno na osnovu člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. tog zakona.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postuku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene GG nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitne povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA i tuženi BB se poznaju duži niz godina, jer su obojica radila u PP „ĐĐ“ iz ... i to tužilac kao ..., a tuženi kao ... . Bili su u dobrim odnosima i u 1999. godini, kada je tužilac dobio od tašte određenu sumu novca, dogovorili su se da tužilac od PP „ĐĐ“ kupi 150.000 komada cigle, ali da to bude na ime BB, jer tužilac nije želeo da se kao ... pojavi kao kupac u svojoj firmi. Cigla nikada nije isporučena, pa su se dogovorili da tuže zadrugu, s tim da se kao kupac pojavi tuženi BB, jer je na njegovo ime cigla i kupljena. Tako je tuženi BB dana 24.10.2007. godine podneo tužbu protiv PP „ĐĐ“ i presudom zbog propuštanja P 342/07 od 11.12.2007. godine obavezan je PP „ĐĐ“ da isplati iznos od 270.180,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.10.1999. godine i troškovima spora od 17.900,00 dinara. Radi izvršenja ove presude tuženi BB je kao izvršni poverilac podneo Osnovnom sudu u Somboru – Sudskoj jedinici u Odžacima predlog za dozvolu izvršenja 01.03.2011. godine, pa je taj sud dana 08.03.2011. godine doneo rešenje o izvršenju I 320/11. Kako izvršni dužnik PP „ĐĐ“ nije izjavio prigovor, NBS je dana 12.04.2011. godine sa računa izvršnog dužnika izvršila isplatu izvršnom poveriocu po rešenju I 320/11 u iznosu od 5.153.537,28 dinara. U ovom izvršnom postupku, tužilac AA je dana 11.04.2011. godine podneo prigovor trećeg lica u kome je naveo da se radi o njegovom potraživanju, nakon čega je upućen na pokretanje parničnog postupka radi utvrđenja da je izvršenje nedopušteno. Tužilac je protiv BB i PP „ĐĐ“ dana 16.09.2009. godine podneo tužbu radi isplate iznosa od 270.180,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.10.1999. godine pa do isplate, navodeći da se radi o njegovim sredstvima koje je dao za kupovinu cigle. Presudom P 1992/15 od 19.05.2016. godine tužbeni zahtev AA je delimično usvojen i tuženi BB obavezan da mu na ime stečenog bez osnova isplati iznos od 270.180,00 dinara, sa kamatom od 15.10.1999. godine pa do isplate i troškove postupka u iznosu od 216.710,80 dinara dok je u odnosu na tuženog PP „ĐĐ“ tužbeni zahtev odbijen. Tokom trajanja parnice, usvojena je privremena mera i tuženom BB zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnosti upisanih u LN ... KO ..., koje rešenje je ukinuto, pa je na predlog tuženog rešenjem od 05.10.2011. godine određeno brisanje zabrane opterećenja i otuđenja navedenih parcela. Tuženi BB je ugovorom o poklonu Ov broj .../... od 09.04.2013. godine sve svoje nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva poklonio ćerki GG, ovde tuženoj, i kao vlasnik nepokretnosti upisana je GG, dok je u korist poklonodavca upisano pravo doživotnog plodouživanja na ovim nepokretnostima. U G listu o teretima je takođe za sve parcele upisana zabeležba sledeće sadržine: „Na osnovu založne izjave Ov .../... od 06.10.2011. godine i ugovora o zajmu upisuje se založno pravo hipoteka prvog reda po Zakonu o hipoteci na celim nepokretnostima u vlasništvu BB iz ... radi obezbeđenja naplate duga u iznosu od 25.000 evra sa rokom vraćanja najkasnije do 31.12.2030. godine sa kamatom na deviznu štednju na oročena sredstva do godinu dana. Za mesto plaćanja je određeno mesto prebivališta poverioca VV (DD) ..., ... ...“. Prema Uverenju RGZ SKN Odžaci od 16.05.2018. godine tuženi BB nema upisanih nepokretnosti na području Opštine Odžaci, a prema izjavi samo tuženog on ne poseduje više nikakvu imovinu.

Prvostepeni sud je odbio osnovni i eventualni tužbeni zahtev uz zaključak da je pobuda za zaključenje ugovora o zajmu i založne izjave obezbeđivanje sredstava za školovanje i lečenje kćerke BB, a poklon je učinjen u vreme kada je tužena GG zasnovala vanbračnu zajednicu, pa kako je zajmodavac i ranije davao novac na zajam to ovo predstavlja logičnu pobudu koja je za sud prihvatljiva. Tužilac nije uspeo da dokaže drugačije pobude za zaključenje ugovora i založne izjave koje bi dovele do zaključka da se radi o ugovoru sa nedopuštenim osnovom. U odnosu na eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti zaključuje da je tužbeni zahtev neosnovan, jer je članom 66. stav 1. ZOO za prividne ugovore propisana drugačija sankcija i to da je takav ugovor bez dejstva, među ugovornim stranama, dakle inter partes, a suprotno sadržini tužbenog traženja.

Drugostepeni sud je otvorio raspravu, ukinuo prvostepenu presudu i usvojio primarni tužbeni zahtev. Prihvatajući iskaz tužioca u celosti, jer je u svemu saglasan pismenoj dokumentaciji i presudi P 1992/15, zaključio je da su ugovor o zajmu i založna izjava ništavi pravni poslovi shodno članu 52. Zakona o obligacionim odnosima, koji nemaju svoj osnov u zakonu, jer pozajmice nije ni bilo, pa ni potrebe da se ona obezbeđuje hipotekom. U konkretnom slučaju osnov davanja založne izjave i zasnivanja hipoteke nije bilo obezbeđenje vraćanja datog iznosa novca, već sprečavanja namirenja duga koji je tuženi BB već imao prema tužiocu AA, što predstavlja nedopušten osnov. Dospelost potraživanja tužioca prema tuženom BB nije nastala pravnosnažnošću presude, već shodno članu 324. stav 2. ZOO kada je tužilac pozvao tuženog BB da izmiri svoju obavezu, a to je najkasnije podnošenjem tužbe u predmetu P 1992/15 dana 16.09.2009. godine. Nedopuštenost osnova postoji i kod kasnije zaključenog ugovora o poklonu, koji nije učinjen sa motivom dobročinog raspolaganja, već u cilju izbegavanja navedene obaveze, a posledica ništavosti navedenih ugovora i založne izjave je brisanje upisa izvršenih na osnovu njih. Navod tuženih da nema mesta podnošenju tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora ukoliko zakon predviđa drugu sankciju, a to je gubitak pravnog dejstva ugovora i to samo prema poveriocu i u meri kojoj je potrebno za namirenje potraživanja u roku iz člana 285. ZOO, drugostepeni sud nije prihvatio jer se ne može uskratiti pravo poveriocu da, u slučaju da je odlučujuća pobuda za zaključenje ugovora bila namera dužnika da se poverilac osujeti u naplati potraživanja, traži utvrđenje ništavosti takvog ugovora u smislu člana 52. i 53. ZOO.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio primarni tužbeni zahtev iz razloga koje kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 52. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.

Odredbom člana 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva. Stavom 3. istog člana propisano je da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

Kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak punovažnog ugovora. Osnov ugovora pruža pravno objašnjenje zbog čega je ugovor zaključen i kojim su razlozima ugovarači bili podstaknuti na njegovo zaključenje. Stoga, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, a nepostojanje osnova ili nedopušten osnov ima za posledicu ništavost pravnog posla. Kod dobročinih ugovora u njihov osnov ulaze i pobude (motivi) zbog kojih je takav ugovor zaključen. U konkretnom slučaju, osnov davanja založne izjave i zasnivanje hipoteke nije bilo obezbeđenje vraćanja datog iznosa novca, već sprečavanje namirenja duga koji je tuženi BB već imao prema tužiocu, što predstavlja nedopušten osnov. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da nedopušten osnov prema članu 52. ZOO povlači za sobom ništavost ugovora o zajmu, a posledično ništavost založne izjave kao i ugovora o poklonu, a mogućnost traženja da se utvrdi ništavost ugovora nije vremenski ograničena shodno članu 110. ZOO i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice shodno članu 109. istog zakona.

Navodi revidenta da Zakon o obligacionim odnosima poznaje dva instituta zaštite poverioca od nezakonitih radnji dužnika i to jedan u odredbama člana 103. stav 1, a drugi u odredbi člana 280. ZOO, te da se u konkretnom slučaju radi o pobijanju pravnih radnji dužnika i da stoga zaključivanje drugostepenog suda nema ni činjenično ni pravno utemeljenje, nisu osnovani. U činjeničnim navodima tužbe tužilac ukazuje na ništavost pravnih poslova, da je namera za zaključenje spornih pravnih poslova bila inspirisana pobudama koje su nedopuštene sa stanovišta pravnih i moralnih normi i upravo u odnosu na postojanje osnova i dopuštenosti osnova na osnovu utvrđene činjenične građe utvrđena je ništavost navedenih pravnih poslova. Tužilac je zainteresovano lice koje ima pravni interes da traži utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu, založnih izjava i ugovora o poklonu, a njegovo pravo na utvrđenje ništavosti ne može da bude onemogućeno činjenicom mogućnosti podnošenja paulijanske tužbe iz člana 280. do 285. ZOO.

Na osnovu izloženog iz člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić