Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/20 i 10/23-drugi zakon), pa je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu K 549/11 od 11.03.2013. godine oglašen krivim što je dana 08.12.2005. godine oko 02.55 časova u Pančevu, kao učesnik u saobraćaju na putevima nepridržavajući se saobraćajnih propisa tako ugrozio javni saobraćaj da je doveo u opasnost život ljudi, usled čega je jedno lice zadobilo teške telesne povrede od kojih je preminulo, i to tako što je upravljao teretnim vozilom kome je bilo pridodato priključno vozilo ulicom ... iz pravca Bavaništa prema Pančevu, nedozvoljenom brzinom od 77km/h i neprilagođenom brzinom noćnim uslovima vidljivosti i zaslepljenosti od dugih svetala na zaustavljenom teretnom vozilu, pri čemu vozilo nije držao na takvoj udaljenosti od drugih vozila u saobraćaju, da s obzirom na brzinu kretanja vozila i druge okolnosti saobraćaja, ne izaziva opasnosti i ne ometa druge učesnike u saobraćaju, iako je bio svestan da usled ovakve njegove vožnje može doći do saobraćajne nezgode, olako držeći da do iste neće doći, kada je vozilom došao naspram kućnog broja ... u ul. ..., gde je u levoj saobraćajnoj traci posmatrano u smeru kretanja teretnog vozila kojim je upravljao tuženi, bilo zaustavljeno teretno vozilo sa prirodatim priključnim vozilom, sa uključenim dugim svetlima, koje je prethodno zaustavio vozač oštećeni BB, udario prednjim levim delom teretnog vozila i levim bočnim ogledalom u pešaka BB koji je stajao na središnjem delu kolovoza, na bočnom rastojanju od zaustavljenog teretnog vozila od oko 0.5m, dok je bezbedni bočni razmak pri mimoilaženju vozila iznosio oko 0,8m, od kojeg udara i pada na kolovoz je oštećeni BB zadobio teške telesne povrede od kojih je na licu mesta preminuo, čime je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. KZ RS u vezi člana 195. stav 1. u vezi stava 1. KZ RS. Vozilo kojim je upravljao tuženi tada je bilo osigurano kod ovde tužioca polisom osiguranja prema kojoj je ugovarač osiguranja VV. Tužilac je po vansudskom poravnanju isplatio naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete oštećenim licima, srodnicima pokojnog BB, u utvrđenim iznosima, kao srazmerno smanjenu naknadu, računajući da je oštećeni sa 50% doprineo nastanku štetnog događaja.

Drugostepeni sud je zaključak o propustima tuženog zasnovao na utvrđenju o činjeničnom opisu krivičnog dela za koje je tuženi osuđen. Konkretno, da je tuženi upravljajući skupom vozila kroz naseljeno mesto neprilagođenom brzinom u mimoilaženju sa zaustavljenim teretnim vozilom zbog uključenih dugih svetala na tom kamionu bio dužan da preduzme blagovremeno usporavanje i da se osim toga njegov propust ogledao u nebezbednom bočnom rastojanju prilikom mimoilaženja vozila, s obzirom da je oštećeni stajao na bočnom rastojanju od zaustavljenog teretnog vozila za oko 0,5m, a bezbedni bočni razmak pri momoilaženju vozila iznosio je oko 0,8m. Po nalaženju drugostepenog suda, oštećeni je sa 70% doprineo da šteta nastane, a tuženi odgovara sa 30%. U toj srazmeri tuženi je obavezan da tužiocu naknadi opravdano isplaćene iznose oštećenim licima (srodnicima stradalog lica). U pravnim razlozima donete presude o obavezi tuženog prema tužiocu, drugostepeni sud se pozvao na član 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da nisu od uticaja uslovi za osiguranje od autoodgovornosti, s obzirom da nije osiguranik upravljao motornim vozilom.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz nepravilnu primenu materijalnog prava, nejasne i nepotpune razloge o odlučnim činjenicama i uz nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Po oceni Vrhovnog suda, odgovornost tuženog je pobijanom presudom pogrešno zasnovana na pravilima o zakonskoj subrogaciji i prelasku osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača. Prema odredbi člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Odredbama stava 4. istog člana, koji drugostepeni sud izostavlja u primeni svojom odlukom, propisani su izuzetci i odstupanja od subrogacije, prema kojima, izuzetno od pravila o prelasku osiguranikovih prava na osiguravača, ova prava ne prelaze na osiguravača ako je štetu prouzrokovlo lice u srodstvu u pravoj liniji sa osiguranikom ili lice za čije postupke osiguranih odgovara, ili koje živi sa njim u istom domaćinstvu ili lice koje je radnik osiguranika, osim ako su ta lica štetu prouzrokovala namerno. Iz citiranih odredbi proizilazi da za razliku od regresa gde se radi o pravima osiguravača koji je isplatio naknadu trećem oštećenom licu i koji se sa zahtevom obraća odgovornom licu, kod subrogacije osiguravač stupa u pravo osiguranika prema trećem odgovornom licu. U ovom slučaju radi se o regresnom zahtevu osiguravača prema odgovornom licu, pa je u vidu trebalo imati uslove osiguranja od autoodgovornosti, s obzirom na isticane činjenice da je vozilo kojim je šteta prouzrokovana bilo osigurano od autoodgovornosti od strane ugovarača osiguranja kod kog je tuženi bio na radu i vršio prevoz u kome je došlo do nastanka štetnog događaja.

Prema članu 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti. Drugostepena odluka ne sadrži razloge iz kojih prema uslovima osiguranja nije nastupila obaveza organizacije za osiguranje, a od kojih zavisi ocena o postojanju osnova za obavezivanje tuženog na isplatu traženog potraživanja.

S obzirom da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, drugostepena presuda je u pobijanom delu morala biti ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković