Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5299/18 od 27.09.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime izmakle koristi tj. izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja taksi prevoza za period od 08.06.2016. do 10.04.2017. godine isplati iznos od 756.490,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.03.2018. godine do isplate i u stavu četvrtom tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 66.090,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik vozila ... marke „...“ model ..., registarske oznake ... ...-... i obavlja taksi delatnost. Dana 08.06.2016. godine, nakon izvršene kontrole od strane službenih lica MUP-a, tužiocu je oduzeto vozilo kojim je upravljao čiji je vlasnik i izdata mu je potvrda o privremeno oduzetim predmetima. Nakon hapšenja i za vreme trajanja predistražnog postupka tužiocu nije bio određen pritvor, a pre saslušanja od strane zamenika javnog tužioca bio je poučen o pravima uhapšenog lica i imao je branioca koga je sam angažovao. Nakon toga, Osnovno javno tužilaštvo je naredbom od 17.11.2016. godine odredilo sprovođenje istrage protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. KZ za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Postupak istrage je okončan odustankom osnovnog javnog tužioca od krivičnog gonjenja protiv tužioca, jer prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, na osnovu donete naredbe od 24.03.2017. godine. Tužiocu je vozilo vraćeno 10.04.2017. godine, u kom periodu nije obavljao delatnost taksi prevoza.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 172 . ZOO nalazeći da u konkretnom slučaju postoji nepravilan i nezakoniti rad organa tužene usled odugovlačenja pretkrivičnog postupka u kom je tužiocu vozilo bilo oduzeto, zbog čega je bio onemogućen da obavlja delatnost taksi prevoza od dana kada mu je vozilo oduzeto do dana kada mu je vraćeno.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada suda u smislu člana 172. ZOO, pa samim tim ni obaveze na naknadu štete tužiocu.

Naime, prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, za odgovornost pravnog lica po ovom osnovu potrebno je da je šteta nastala zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanju da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme, dok se kao nepravilan rad smatra preduzimanje onih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, odnosno delatnosti, a kojima je građanima odnosno pravnim licima pričinjena šteta.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda, da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, jer je sporno vozilo tužiocu oduzeto od strane organa tužene zbog postojanja osnovane sumnje da je tužilac učinio krivično i okončan odustankom od gonjenja javnog tužioca, a postupci policijskih organa i javnog tužioca preduzeti su po pravilima procedure koju propisuju Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakon o krivičnom postupku i zasnovani su na zakonu. S toga, suprotno navodima revizije, samo vođenje predistražnog a potom i istražnog postupka koji je okončan odustankom javnog tužioca od gonjenja ne predstavlja dokaz nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, te nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete po opštim pravilima propisanim članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno navodima revizije, tužilac u toku postupka nije dokazao da je postupanju organa tužene prilikom oduzimanja vozila odnosno prilikom vođenja predistražnog postupka suprotno bilo kojoj zakonskoj normi niti u čemu se sastoji nezakonito i protivpravno postupanje organa tužene koje bi bilo u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom štetom za tužioca u vidu izgubljene dobiti, zbog čega je zahtev da dosuđenje naknade štete tužiocu po osnovu izgubljene dobiti pobijanom presudom pravilno preinačen i odbijen kao neosnovan.

Bez uticaja su i navodi revizije da je tužena odgovorna jer je vozilo tužioca držala skoro godinu dana obzirom na način okončanja postupka, kojima se zapravo ukazuje da je postupak trebalo okončati u razumnom roku, jer se tim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost i zakonitost sprovedenog (predistražnog i istražnog) postupka, već ističe da je isti neosnovano dugo vođen, što je bez uticaja na drugačije presuđenje ove pravne stvari.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić