Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su živele u vanbračnoj zajednici od juna 2001. do 26.06.2014. godine, u kojoj je rođeno troje dece i to ćerka VV ... godine, sin GG ... i ćerka DD ... godine. U tom periodu najviše su živeli u stanu tužiljine majke u ulici ... br. .../.... Tuženi je prvi put iskazao nasilno ponašanje kada je njihova maloletna ćerka VV imala svega ... meseci, kada ga je ujutru oko 5 časova probudilo plakanje deteta, zbog čega je ustao i ošamario dete, a na tužilju počeo da viče što je ne smiri i zašto dete plače. Tužilja je tada iskazala nameru da ode iz stana sa detetom, u čemu je je tuženi sprečio. Godine 2005. kada se maloletni GG, koji je tada imao ... meseci, slučajno opekao (povukao tiganj i prosuo ulje po sebi, dok je tužilja spremala ručak), tuženi je oteo dete iz naručja tužilje, koja ga je uzela jer je plakao, bacio ga na krevet, a tužilju počeo da udara po glavi i da psuje. Dete su tek posle toga odveli kod lekara, ali tužilja ni ovo nasilje nije prijavila. Tuženi je nastavio sa nasilnim ponašanjem prema tužilji na taj način što ju je psihički zlostavljao, vređao je, omalovažavo, pozivao njene roditelje, brata, koleginice, pa i direktorku firme u kojoj je radila, pričao im o njoj negativne stvari, nazivao je pogrdnim imenima i pričao neistine o njoj i njenom ponašanju, tužilji je upućivo i ozbiljne pretnje – „da će joj iščupati grkljan“, „da će ona iz stana izaći samo sa nogama napred“, pretio da će joj oduzeti decu, .... Tužilja je u postupku tvrdila da joj je tuženi dva puta uz pretnje stavljao i nož pod grlo, zbog čega su, prvi put, komšije zvale policiju, ali tada tužilja, zbog velikog straha od tuženog, policiji nije smela da kaže šta se desilo. Zbog ovakvog – prijavljenog i utvrđenog ponašanja tuženog, policija je nekoliko puta protiv tuženog podnosila prekršajne prijave, ali ih je tužilja zbog straha povlačila. Tuženi je na ime tužilje otvorio i lažni „fejsbuk“ profil, na kom je pokušao da je predstavi u negativnom svetlu, što je tužilja saznala od prijateljice, nakon čega je po prijavi tužilje, ugasio ovaj lažni profil. Parnične stranke su se dva puta razilazile i to 2010. i 2012. godine, kada je tuženi napuštao stan, ali se potom vraćao i nastavljao sa istim ili sličnim ponašanjem. Scenama nasilja uglavnom su prisustvovala deca stranaka, koja su u tim situacijama pokušavala da zaštite majku. Tuženi je pretnje i uvrede upućivao i roditeljima tužilje, a u junu 2014. godine, dok je tužilja sa decom boravila kod roditelja u ..., on je došao do njihove kuće, stao na sred ulice, zaustavljao vozila i govorio (ljudima u vozilima) da je otac tužilje pedofil i manijak. O ovom događaju tužilja je obavestila savetovalište protiv nasilja u porodici, a potom je sa decom otišla u Sigurnu kuću, gde su proveli 4 meseca, nakon čega su se vratili u stan tužiljine majke, koji je tuženi prethodno napustio. Zbog dužine i intenziteta pretpljenog nasilja i zlostavljanja, konstantnog straha i nedostatka osećaja bezbednosti za sopstvenu egzistenciju, ali i straha da će tuženi ugroziti maloletnu decu, kod tužilje je došlo do osećaja bezvoljnosti, gubitka volje za životom, zbog čega je lečena u KBC „Dragiša Mišović“ u periodu od 24.04. do 27.06.2014. godine, gde joj je utvrđena dijagnoza …. Po sprovedenom dijagnostičkom postupku, stručni tim nadležnog Centra za socijalni rad je u svom nalazu i mišljenju potvrdio da napred utvrđeno ponašanje tuženog predstavlja nasilno ponašanje, te da u konkretnom slučaju nasilja nisu pošteđena ni maloletna deca, zbog čega su dali mišljenje da je celishodno odrediti meru zaštite od nasilja u porodici - iseljenja tuženog iz stana u kome stranke žive, pa je pravnosnažnim rešenjem o određivanju privremene mere, od 20.10.2014. godine, donetim u ovom postupku, naloženo tuženom da se iseli iz stana u uluci ... br. .../..., te mu je zabranjeno da se približava tužilji na razdaljinu manju od 200 metara i da je na bilo koji način uznemirava, uz obavezu da se uzdržava i od svakog drugog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo tužilje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilnom primenom odredbe člana 10. i 197. Porodičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), nalaze da ponašanje tuženog predstalja psihičko i verbalno nasilje nad tužiljom, koje opravdava određivanje mere zaštite od nasilja, jer je opisano ponašanje tuženog kod tužilje izazvalo dominaciju osećaja uznemirenosti, straha za sopstveni život, kao i za bezbednost maloletne dece, strepnje od ponavljanja nasilja, što je kod nje i realno dovelo do ugrožavanje duševnog zdravlja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je izrečena mera zaštite od nasilja u porodici zabrane daljeg uznemiravanja, kao i uzdržavanje od svakog drugog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja prema tužilji, izrečena uz pravilnu primenu člana 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona, s obzirom da predstavlja adekvatnu meru zaštite od nasilja prema utvrđenoj vrsti i obimu nasilja. Na ovaj način ostvaruje se i svrha izrečene mere, odnosno sprečavanje i prestanak opisanog ponašanja tuženog koje predstavlja nasilje.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i navode revizije da tuženi nikada tužilju nije fizički zlostavljao, da ju je udario samo jednom i to kada je počela da histeriše kada je maloletni GG povređen (kada se opekao), ali da nije iskazivao ni ponašanje psihičkog zlostavljanja, pa nalazi da su isti neosnovani, jer sudovi u konkretnom slučaju i ne kvalifikuju ponašanje tuženog kao vid fizičkog zlostavljanja, ali iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da psihičko zlostavljanje postoji i to u dugom vremenskom periodu.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, tako što se pod nasiljem podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Istim članom (stav 2.) navedeni su karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (stav 3. - neimenovani oblici nasilja). Imajući ovo u vidu, sudovi pravilno zaključuju da se u konkretnom slučaju ponašanje tuženog može okarakterisati kao psihičko nasilje nad tužiljom, kao članom porodičnog domaćinstva, jer u postupku jeste utvrđeno da je tuženi u dugom vremenskom periodu, tužilji upućivao pretnje, pogrdne i omalovažavajuće reči, pa se može govoriti o negativnom modelu ponašanja koje jedan član porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom, što predstavlja nasilje i to vid psihičkog nasilja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić