Protiv pravnosnažne drugostepene presude obe parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju i to tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud o izjavljenim revizijama odluči kao o izuzetno dozvoljenim, a na osnovu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14) je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći dozvoljenost i osnovanost izjavljenih revizija na osnovu čl. 404, 403. stav 2. tačka 2. i 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenim revizijama odlučuje kao o izuzetno dozvoljenim (revizija tužene u odnosu na preinačeni deo prvostepene presude stavom 2. izreke drugostepene presude je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP).

Naime, predmet spora u ovoj parnici je naknada materijalne štete zbog izgubljene zarade usled pretrpljene telesne povrede. Stav koji su o tome izrazili nižestepeni sudovi u svojim odlukama u jednom delu odstupa od ustaljene sudske prakse što je razlog za prihvatanje izuzetne revizije. Pri tome u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tužena, iako se u reviziji poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka, ni na jednu takvu povredu konkretno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ... godine, završio je srednju školu za drumski saobraćaj u ... čime je stekao zvanje vozača cestovnih motornih vozila u teretnom saobraćaju i od 13.10.1980. do 21.08.1991. godine radio je kao KV vozač u RO ''BB'' ... . Kao pripadnik CO ... (u sastavu bivše JNA) ranjen je pri izvršavanju borbenog zadatka 04.02.1992. godine kojom prilikom mu je povređeno levo oko. Tužilac je prijavljen kao nezaposleno lice kod Nacionalne službe za zapošljavanje od 30.06.2003. godine od kada ostvaruje naknadu za slučaj nezaposlenosti ratnih vojnih invalida. Prema obavljenom veštačenju preko veštaka medicinske struke u prvostepenom postupku povreda levog oka kod tužioca je uslovila potpuni gubitak vida na tom oku i potpuni gubitak radne sposobnosti za posao KV vozača teretnog vozila ''C'' i ''E'' kategorije ali je sposoban za vozača putničkog vozila ''B'' kategorije, a takođe sposoban za druge poslove u okviru svoje kvalifikacije kao što je kontrolor, otpravnik dispečar. Međutim, na održanoj raspravi pred drugostepenim sudom u ponovnom veštačenju od strane veštaka medicinske struke utvrđeno je da zbog pomenute povrede levog oka kod tužioca je nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti za obavljanje poslova svih kategorija KV vozača odnosno tužilac više ne može da radi kao profesionalni vozač. Kod tužioca postoji umanjenje vidne sposobnosti od 30%, zatim posttraumatsko stresni poremećaj i depresija od koje se tužilac godinama leči, a kod njega postoji i umanjenje radne sposobnosti u okviru njegovog delovanja od 55%. Pošto tužilac u ovoj parnici potražuje izgubljenu zaradu zbog povređivanja i to u mesečnim iznosima do presuđenja, a ubuduće u vidu rente, u postupku je obavljeno veštačenje i na bazi istog utvrđena visina izgubljene zarade kod tužioca s tim što prvostepeni sud nalazi da je tužiočev tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od 04.02.1992. do 01.08.2003. godine neosnovan jer tužilac nije preduzimao radnje kako bi kao ratni vojni invalid ostvario i koristio pravo na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti sve do 2003. godine pa je otuda i štetu do tog momenta sam prouzrokovao. Od 01.08.2003. godine pa do aprila 2015. godine prvostepeni sud je tužiocu priznao naknadu štete u visini razlike između iznosa koji ostvaruje preko Nacionalne službe zapošljavanja i zarade koju bi ostvarivao s tim što prvostepeni sud smatra da je tužbeni zahtev za rentu neosnovan jer u postupku nije ni utvrđivana ta vrsta štete, a koja predstavlja buduću štetu. Drugostepeni sud, po održanoj raspravi je prihvatio stav prvostepenog suda da tužiocu ne pripada naknada štete do 01.08.2003. godine zbog toga što je time što se nije prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje tužilac u tom delu štetu sam prouzrokovao. Drugostepeni sud smatra da je tužiocu pravilno dosuđena šteta za period od 01.08.2003. godine do aprila 2015. godine u iznosima kako je to navedeno u prvostepenoj presudi, s tim što drugostepeni sud nalazi da tužiocu pripada i renta kao buduća šteta i to u iznosu od 7.925,99 dinara a što predstavlja izgubljenu zaradu za poslednji mesec za koji je tužiocu šteta dosuđena, te je u tom smislu drugostepeni sud doneo svoju odluku. Oba suda nalaze da tužiočevo potraživanje u konkretnom slučaju nije zastarelo zbog toga što između momenta kada je tužilac zadobio povredu i podnošenja tužbe nije protekao rok od 15 godina, a koliko inače iznosi zastarni rok za krivično delo oružane pobune o kome se u konkretnom slučaju radi.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da tužiočevo potraživanje naknade materijalne štete nije zastarelo jer šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN 22. maja 1992. godine prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo, a sve u skladu sa čl. 377. stav 1. i 382. stav 1. tačka 1. ZOO. Takođe, nije sporan ni osnov potraživanja jer je u konkretnom slučaju tužilac povređen kao pripadnik JNA i time pretrpeo materijalnu štetu za koju je tužena odgovorna kao pravni sledbenik SFRJ, a potom SRJ po članu 218. stav 2. i člana 219. stav 1. Zakona o službi u oružanim snagama (''Službeni list SFRJ'' 7/75... ''Službeni list SRJ'' 31/93...), a koji je važio u vreme kada je tužilac povređen, naravno sve pod uslovom da takva šteta postoji. Postojanje ovog vida štete utvrđuje se prema odredbi člana 195. stav 2. ZOO po kojoj ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu. Iako pomenuta zakonska odredba propisuje novčanu rentu kako se ona po članu 188. stav 2. ZOO dosuđuje unapred jasno je da u konkretnom slučaju tužiocu, pod zakonskim uslovima do presuđenja pripada šteta u mesečnim iznosima izgubljene zarade, a renta od presuđenja pa ubuduće. Pomenutu odredbu člana 195. stav 2. ZOO treba tumačiti tako da osnov za ostvarivanje prava na naknadu ovog vida materijalne štete postoji ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenog zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede pri čemu nije od značaja stepen umanjene radne sposobnosti. S obzirom da je u postupku utvrđeno da je tužilac bio vozač teretnog motornog vozila pre povređivanja i da zbog povrede on više ne može da se bavi tim zanimanjem, a da je u određenom periodu ostvario pravo na naknadu preko Nacionalne službe za zapošljavanje kao i da je to pravo mogao da ostvari i u prethodnom periodu ali se nije obratio Nacionalnoj službi, proizilazi da: za period u kome je tužilac mogao da ostvari pravo preko Nacionalne službe, ali ga nije koristio nisu prihvatljivi stavovi nižestepenih sudova da zbog toga što se on nije obratio Nacionalnoj službi samim tim za taj period i nema pravo na naknadu štete. Tu bi se eventualno moglo govoriti o tužiočevom doprinosu koji bi se ogledao u tome što se tužiocu ne bi priznao onaj iznos koji bi ostvario da se obratio Nacionalnoj službi ali ukoliko je njegova izgubljena zarada veća od tog iznosa onda na preostali iznos zarade bi svakako imao pravo. Za period za koji je tužiocu dosuđena naknada štete u mesečnim iznosima, osnovano tužilac u reviziji navodi da se kao polazna osnova mora uzeti njegova zarada koju je ostvarivao u momentu povređivanja, a ne prosečna zarada ili nekakva druga koja je bila predmet ocene u nižestepenim postupcima, a po obavljenim veštačenjima. Na isti način se mora odrediti i visina novčane rente koja tužiocu pripada za ubuduće. S obzirom da odluke nižestepenih sudova nisu u skladu sa napred navedenim, a što je ustaljena sudska praksa, a kako je drugostepeni sud svoju odluku doneo po održanoj raspravi, to je i ukinuta drugostepena odluka na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno pa će poći od zarade koju je tužilac ostvario u momentu povređivanja, iznosa koji tužilac ostvaruje ili je mogao da ostvari po osnovu naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje i na osnovu toga će utvrditi iznos štete, odnosno buduće rente.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić