Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je suvlasnik 1/3 sa tuženom koja je suvlasnik 2/3 na stanu broj .. u Ulici ... broj .. . Tužilja se 2015. godine prvi put obratila tuženoj pismeno preko punomoćnika i pozvala je da joj isplati tržišnu vrednost 1/3 udela na stanu, ili da prodaju stan i da joj isplati 1/3 od te vrednosti. Kako nije došlo do realizacije po njenom zahtevu, pokrenula je vanparnični postupak radi fizičke deobe. U posedu predmetnog stana je tužena a u stanu tužilja je boravila nepunih mesec dana dok joj je brat još bio živ. U toku sprovođenja postupka deobe predmetni stan je prodat u julu mesecu 2017. godine. U toku postupka obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje radi utvrđivanja cene zakupa na predmetnom stanu, pa je utvrđeno da je cena zakupa 127,50 evra mesečno, pri čemu je zakup obračunat na prazan nenamešten stan. Shodno opredeljenoj visini zakupnine, tužilji bi pripalo 42,50 evra kao suvlasniku 1/3 stana, dok nije prodat.

Shodno napred utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na plaćanje po 42,50 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, počev od 01.01.2016. do jula 2017. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačnih iznosa do isplate. Pravni osnov za usvajanje tog dela tužbenog zahteva prvostepeni sud temelji na odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, koji uređuje odnos između vlasnika stvari i trećih lica. U preostalom delu tužbeni zahtev je odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud, vezano za usvajajući deo tužbenog zahteva, nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda. Nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, a shodno članu 38. stav 2. ZOSPO, jer tužena, kao savestan držalac stana, nije u obavezi da plati naknadu za korišćenje stvari za vreme dok je bila savesna. Tužena kao većinski suvlasnik nije koristila tuđu već svoju stvar, zbog čega nema mesta primeni člana 219. Zakona o obligacionim odnosima koji uređuje odnose između vlasnika i trećih lica. U ovom slučaju ne može se govoriti o sticanju bez osnova, jer suvlasnik ima pravni osnov korišćenja stvari u svom alikvotnom delu, dakle srazmerno svom udelu na svakoj čestici stvari. Stoga tužilja nema pravo na naknadu na ime sticanja bez osnova od dana podnošenja predloga za fizičku deobu pa do prodaje predmetnog stana po osnovu naknade za upotrebu tuđe stvari. U tom delu je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da se u ovom slučaju ne može primeniti odredba člana 219. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena kao većinski suvlasnik nije koristila tuđu, već svoju stvar. Kao suvlasnik je imala 2/3 svog udela u svakoj čestici predmetne stvari, pa nije bila u obavezi da poziva drugog suvlasnika na korišćenje predmetnog stana i da mu aktivno nudi sudržavinu, u situaciji kada to drugi suvlasnik tj. tužilja ne traži.

Iz činjeničnog stanja proizlazi da tužilja nije tražila da joj se preda stan u sudržavinu i da joj nije branjeno da stekne sudržavinu na predmetnom stanu, pa je stoga pravilan zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti zahteva tužilje za isplatu traženog iznosa po osnovu sticanja bez osnova.

Osnovani su navodi da prvostepeni sud pogrešno tumači odredbu člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Ovo iz razloga što je evidentno da tužilja nije ni tražila da joj se omogući korišćenje spornog stana, tj. da joj se isti preda u sudržavinu. Nije od značaja odredba člana 3. ZOSPO koja predviđa da nijedan suvlasnik ne može imati isključivo pravo državine bez saglasnosti ostalih, a ovo iz razloga što u toku postupka nije ni dokazivano da je tužilji zabranjivano i da je ista onemogućena da koristi sporni stan i da joj je onemogućeno da stekne sudržavinu. Ni ostali navodi revizije nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić