U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od predsednika veća sudije Branislave Apostolović i članova veća sudija Branke Dražić i Branislava Bosiljkovića, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik BB iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Milan Dunđerović advokat iz ..., radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava, odlučujući o reviziji tuženog koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 373/19 od 02.10.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 12.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 373/19 od 02.10.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1929/17 od 09.04.2019. godine, stavom prvim izreke, uređen je način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta GG, sa majkom AA i to tako što će se viđanje odvijati po sledećem modelu: svakog drugog vikenda počev od petka u 18 časova do nedelje u 18 časova, jedan dan u nedelji u trajanju od tri sata u skladu sa školskim obavezama deteta, svaki drugi rođendan deteta, svaki drugi državni i verski praznik, polovinu zimskog raspusta i mesec dana letnjeg raspusta, naizmenično jul-avgust i to tako što će majka preuzimati i vraćati maloletno dete na adresu oca. Stavom drugim izreke određeno je da se ovom presudom menja presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 236/14 od 10.04.2017. godine u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se maloletni GG poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da se lični odnosi tuženog, kao oca sa maloletnim GG, odvijaju na način određen u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se uredi način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta GG sa majkom AA, tako što će dete viđati majku svakog vikenda u trajnju od jednog dana, svaki raspust maloletno dete će provoditi kod majke, s tim da će oca viđati svaki drugi vikend u trajanju od dva dana i da svaki roditelj izdržava maloletno dete kad boravi kod njega, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke odbijen je predlog za određivanje privremene mere kojim je tužilja tražila da se maloletni GG poveri majci AA na vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja postupka i da se obaveže tuženi da tužilji odmah po prijemu rešenja preda maloletno dete na samostalno vršenje roditeljskog prava i omogući nesmetano vršenje roditeljskog prava. Stavom šestim određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 373/19 od 02.10.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1929/17 od 09.04.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to stava prvog, drugog i petog izreke tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 1 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije osnovan navod revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP budući da je drugostepeni sud u žalbenom postupku pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u vezi u kojoj je rođen maloletni GG dana 05.05.2012. godine. Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 263/14 od 10.04.2017. godine koja je doneta na osnovu sporazuma stranaka, usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV i maloletni GG poveren je ocu VV, koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo, stavom drugim izreke uređen je način viđanja između majke AA i maloletnog GG, na taj način što će se isti odvijati svakog vikenda sa jednim noćenjem kod majke i to naizmenično jedan vikend od petka u 18 časova do subote u 18 časova, sledećeg vikenda od subote u 18 časova do nedelje u 18 časova, a stavom trećim izreke obavezana je majka AA da na ime svog doprinosa za izdržavanje deteta, maloletnog GG, plaća mesečno iznos od po 5.000,00 dinara na ruke ocu, svakog 01. do 05. u mesecu za tekući mesec preko poštanske uplatnice, počev od dana presuđenja 10.04.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi ili presuda ne bude izmenjena drugom presudom, pod pretnjom izvršenja. Ova presuda je postala pravnosnažna danom donošenja 10.04.2017. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja organa starateljstva, Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu-Odeljenje ..., od 06.12.2017. godine i od 10.04.2018. godine, utvrđeno je da otac vodi adekvatnu brigu o maloletnom detetu, da zadovoljava njegove razvojne potrebe, redovno odvodi dete na lekarske preglede i ima dobru saradnju sa vaspitačima, redovno se informiše o maloletnom detetu, a da se kontakti maloletnog deteta i majke odvijaju nesmetano i da dete nema tendenciju ka agresivnom ponašanju, ima primereno ponašanje za otvorenu komunikaciju sa vršnjacima i odraslima, zbog čega je procena organa starateljstva da nisu uočeni elementi koji bi ukazivali na zanemarivanje i zlostavljanje maloletnog deteta, da nije došlo do ugrožavanja detetove bezbednosti, da otac adekvatno brine o detetu zbog čega je mišljenje organa starateljstva da nema uslova za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava.

Iz nalaza i mišljenja komisije veštaka Klinike za psihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ od 10.11.2018. godine proizilazi da je komisija mišljenja da je maloletni GG zdravo i negovano dete, da u pogledu psiho-fizičkog razvoja ne odstupa u odnosu na kalendarski uzrast, da ima blizak emotivni odnos sa oba roditelja, s tim što ne uspostavlja adekvatnu komunikaciju sa dedom, ocem AA. Tužilja AA aktuelno ne boluje od trajnog ili privremenog duševnog poremećaja i ne pokazuje znake psiho-organskog sindroma, funkcioniše na graničnom nivou inteligencije, neujednačenog kongitivnog stila i nezrelije strukture sa dominantno zavisnim i pasivnim crtama, pri čemu pokazuje zainteresovanost za dete i emocionalnu toplinu, ali izostaje sveobuhvatno sagledavanje detetovih razvojnih, emocionalnih i psiholoških potreba, kao i kapacitet sa dubljom elaboracijom sopstvene vrednosti kao roditelja, ukoliko bi vršila samostalno roditeljsko pravo, pri čemu je sklonija da interakciju sa detetom svodi na ravan jednakosti, pre nego roditeljskog autoriteta. Sa druge strane tuženi aktuelno ne boluje od trajnog ili povremenog poremećaja, ne pokazuje znake umne zaostalosti, niti psiho-organskog sindroma, ličnost oca sagledana kroz primarne testove ne pokazuje prisustvo psiho-patoloških fenomena koji bi umanjivali ili osporavali njegovu podobnost za roditeljstvo, bazično je opsesivnih zavidnih crta u strukturi ličnosti i rigidnijeg ideacionog seta, u okviru normalne organizacije ličnosti, pri čemu prezentuje visoku roditeljsku motivisanost, empatičan je i sa detetom ostvaruje topao i blizak odnos, razgraničava roditeljsko-partnerske uloge i uvažava značaj i potrebe deteta za drugim roditeljem, te sagledava i detetove ostale potrebe i kao takav podobniji je za vršenje roditeljskog prava, te je komisija veštaka ocenila da nije u interesu maloletnog deteta da se izmeni prethodna odluka o vršenju roditeljskog prava, te da dete i dalje treba poveriti ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, a majci omogućiti redovno viđanje sa detetom po širem modelu u odnosu na prethodno viđanje, upravo zbog toga što je u prethodnom periodu maloletno dete provodilo manje vremena sa majkom. Maloletno dete je spontano, toplo, blisko i sa ocem i sa majkom, a i ako je otac opsesivnih i zavisnih crta ličnosti, to nema veze sa odnosom koji ima sa detetom, te da majka nije procenjena kao nepodoban roditelj za vršenje roditeljskog prava, već da je otac procenjen kao podobniji, a maloletno dete je u konkretnom slučaju reklo da bi želelo da nastavi da živi sa ocem. Komisija je mišljenja da nema kontraindikacija zašto dete ne bi provodilo sa majkom duži period, jer je detetu potrebna majka isto kao i otac, te da majka može da isprati i predviđeni model viđanja u realnosti, zbog čega su predložili da se viđanje deteta sa majkom odvija svaki drugi vikend od petka u 18 časova do nedelje do 18 časova, jedan dan u nedelji u skladu sa školskim obavezama deteta, u trajanju od 3 sata, rođendane, verske praznike i ostale praznike naizmenično, svake godine kod drugog roditelja, letnji raspust mesec dana kod jednog, mesec dana kod drugog roditelja naizmenično jul – avgust kod svakog roditelja i zimski raspust-pola kod jednog roditelja, pola kod drugog roditelja. Predloženi model viđanja maloletnog GG i majke AA je uobičajni model, a ne prošireni, i isti je isključivo u interesu maloletnog GG.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo, kada je uređen način održavanja ličnih odnosa tuženog kao oca sa maloletnim detetom parničnih stranaka.

Odredbom člana 61. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, a to pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Prema članu 67. Porodičnog zakona, roditeljsko pravo je izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

Prema članu 78. stav 3. Porodičnog zakona roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo, između ostalog, da sa detetom održava lične odnose, što je u skladu sa odredbom člana 9. stav 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovor“ broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovor“ broj 4/96 i 2/97)

Način održavanja ličnih odnosa između roditelja sa kojim dete ne živi i deteta mora se prilagoditi konkretnim uslovima, te da roditelj kod koga dete ne živi, može da prati razvoj deteta i u odgovarajućoj meri doprinosi tom razlogu, i da način održavanja tih odnosa bude u skladu sa najboljim interesom deteta u smislu odredbe člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Neosnovani su navodi u reviziji tuženog da Apelacioni sud u Beogradu nije razmatrao žalbene razloge i navode tuženog, te da su nerazumljivi razlozi na kojima je zasnovao svoju odluku, što ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, a što nema značaja, jer se shodno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP revizija ne može izjaviti zbog označene povrede postupka.

Takođe su neosnovani navodi u reviziji tuženog da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, odnosno odredbe člana 6. i 270. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi u najboljem interesu deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona propisano je da pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

U konkretnom slučaju sud je preduzeo sve mere predviđene Porodičnim zakonom, radi zaštite najboljeg interesa deteta, pri tom prihvatajući, suprotno revizijskim navodima i nalaz Centra za socijalni rad u Beogradu-Odeljenje ..., koji je mišljenja da nema uslova za izmenu odluke o vršenju roditljskog prava, kao i nalaz i mišljenje komisije veštaka Klinike za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ Beograd, koja je sastavljena od dva lekara psihijatra od kojih je jedan psihijatar i subspecijaliste sudske medicine, diplomiranog psihologa, koji je specijalista medicinske psihologije i porodični terapeut i diplomiranog socijalnog radnika porodičnog terapeuta, a koji su dali širi model viđanja maloletnog deteta sa majkom, obzirom da je detetu potrebna majka isto kao i otac, a da majka može da isprati predviđeni model viđanja.

Ova dva nalaza i mišljenja nisu kontradiktorna, kako to tuženi navodi u reviziji, već naprotiv, sud je u svemu postupao i prema članu 270. Porodičnog zakona, jer je pre donošenja odluke o zaštiti prava deteta i vršenja roditeljskog prava, zatražio nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva i Klinike za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ u ..., što znači da je preduzeo sve mere predviđene Porodičnim zakonom radi zaštite najboljeg interesa deteta, potom sagledavajući sve okolnosti slučaja, odlučio o načinu održavanja ličnih odnosa tužilje i maloletnog deteta na način kako je to odlučeno u prvostepenoj presudi, a koji je potvrdio drugostepeni sud.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud smatra da je materijalno pravo pravilno primenjeno.

U slučaju da dođe do izmenjenih okolnosti, novih činjenica koje bi uticale na sveukupnost odnosa između roditelja i deteta, moguće je inicirati postupak za promenu ove odluke u svakom trenutku.

Sa izloženog na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić