.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 8775/2023
24.01.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., koje zastupa Damir Perić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, čiji je zakonski zastupnik Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1800/22 od 21.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 24.01.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 1800/22 od 21.12.2022. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 399/21 od 10.05.2022. godine, u drugom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 399/21 od 10.05.2022. godine, prvim stavom izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti istaknut od strane tuženog. Drugim stavom izreke, obavezan je tuženi da na ime vrednosti porodično- stambene zgrade broj 1, pomoćnih zgrada broj 2, 3, 4 i 5, izgrađenih na kp br. .. površine 448 m2, upisanih u LN br. .. KO Novi Sad 1, kao i na ime vrednosti kat. parcele broj .., površine 171 m2, upisane u LN .. KO Novi Sad 1, tužilji AA isplati iznos od 27.757.220,00 dinara i tužiocima BB i VV iznose od po 13.878.610,00 dinara, sve sa zakonsom zateznom kamatom od 10.05.2022. godine do isplate. Trećim stavom izreke, utvrđeno je da je tuženi nosilac javne svojine sa udelom 1/1, na objektima sagrađenim na kp br. .. KO Novi Sad 1 i na kat. parceli broj .. KO Novi Sad 1, što su tužioci dužni priznati i trpeti. Četvrtim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu VV na ime pribavljene pisane dokumentacije za potrebe ovog postupka isplati iznos od 10.525,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Petim stavom izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi parnične troškove u iznosu od 1.008.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1800/22 od 21.12.2022. godine, prvim stavom izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 399/21 od 10.05.2022. godine. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući na postojanje interesa za razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa, radi ujednačavanja sudske prakse.
Tužioci su dostavili svoj odgovor na reviziju tuženog.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 sa izmenama i dopunama“), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijsko ukazivanje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP nije konkretizovano, jer se ne ukazuje na procesnu odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio, a što je uticalo ili moglo uticati na pravilnost odluke po žalbi.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na gradskom građevinskom zemljištu – kp. br. .. površine 448 m2, upisanoj u LN .. KO Novi Sad 1, tužilja AA i sada pok. GG, otac tužilaca BB i VV, uknjiženi su kao sukorisnici sa po ½ idealnog dela zemljišta u državnoj svojini RS. Na navedenoj kat. parceli izgrađeni su porodična stambena zgrada – objekat preuzet iz zemljišnih knjiga i 4 pomoćna objekta izgrađena pre donošenja propisa o izgradnji objekata, koji se vode kao svojina tužilje i pravnog prethodnika tužilaca sa jednakim suvlasničkim udelima. Tužilja je podnela zahtev za konverziju prava korišćenja u pravo svojine i pokrenut je postupak za upis prava na objektu. Rešenjem Javnog beležnika UPP 190/20, pravnosnažnim dana 18.11.2020. godine, tužioci BB i VV oglašeni su naslednicima sa podjednakim suvlasničkim udelima iza svog pok. oca GG.
Prema Planu generalne regulacije rekonstrukcije u nasleđenim ambijentalnim celinama u Novom Sadu i prema Planu detaljne regulacije Podbare u Novom Sadu, kat. parcela br. .. površine 448 m2 i kat. parcela .. površine 171 m2, previđeni su za javnu saobraćajnicu celom svojom površinom.
Tužioci su se 1990. godina prošlog veka usmeno obraćali nadležnim organima radi dobijanja dozvole za adaptaciju objekata, ali su dobijali negativan odgovor, a kupci i investitori nepokretnosti oglašavanih na prodaju od kupoprodaje su odustajali zbog postojećih planskih dokumenata. Tužilja nema saznanja da li su pravni prethodnici tražili izmenu planskih dokumenata. Tužilac VV je na ime republičke i gradske administrativne takse za izdavanje informacije o lokaciji i za samu informaciju dana 23.07.2021. godine ukupno platio 10.525,00 dinara.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi povredio pravo tužilaca na imovinu i zato su ga obavezali na isplatu tržišne vrednosti zemljišta i građevinskih objekata u svojinu tužilaca, te utvrdili pravo javne svojine tuženog nad tim nepokretnostima. Odluku u ovoj parnici sudovi su zasnovali na odredbi člana 58. Ustava RS i članu 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Po stanovištu nižestepenih sudova, planska dokumentacija u konkretnom slučaju je imala značaj početnog koraka u procesu oduzimanja imovine, odnosno njome je došlo do kontrole upotrebe imovine i do smanjenja mogućnosti tužilaca da imovinom raspolažu u dužem vremenskom periodu, počevši od 2011. godine, tokom kog perioda zemljište nije privedeno planiranoj nameni. Takvim režimom tuženog pravo tužilaca na mirno uživanje imovine, prema stanovištu nižestepenih sudova je nesrazmerno ograničeno jer nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg i privatnog interesa, iz kog razloga tužioci zbog izostanka naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpe prekomerni teret. Polazeći od toga da tužioci ne mogu da raspolažu svojom imovinom zbog ograničenja ustanovljenih planskim dokumetnima, sudovi su im dosudili naknadu u visini tržišne vrednosti njihovih nepokretnosti, sa obrazloženjem da se na taj način postiže srazmernost u ograničenju prava nastalog kao posledica nečinjenja organa tuženog.
Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, koja je za posledicu imala pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.
Odredbom člana 8. Ustava RS, zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.
Odredbom člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1), s tim što je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine, koje korišćenje mora biti u skladu sa opštim interesom kako bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2).
U konkretnom slučaju, tužioci nisu faktički lišeni svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nisu sprečeni da je drže, koriste i njome raspolažu u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa). Postojanje planskih akata kojima je predviđeno da će na zemljištu tužilaca biti izgrađena javna saobraćajnica, tek je uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskih akata ne znači da će nužno doći do njihove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrši urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije sporno sa stanovišta zakona i obavlja se u opštem interesu. Međutim, neprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktima na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.
Saglasno izloženom, po oceni revizijskog suda, tužiocima se ne može dosuditi naknada za nepokretnosti. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište na kome se nalaze objekti tužilaca nije privedeno planskoj nameni. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog, utvrđenog trećim stavom izreke prvostepene presude, na koji način su nižestepeni sudovi sproveli postupak eksproprijacije nepokretnosti u svojini tužilaca, preuzevši na sebe nadležnost Vlade RS da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i nadležnost organa uprave da o istoj odluče.
Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava RS, i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju, u svetlu stanovišta izraženog u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može doći do povrede prava vlasnika na mirno uživanje imovine i onda kada aktivnošću države vlasnik nije lišen svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu.
U konkretnom slučaju tužioci su u posedu predmetnih nepokretnosti i prema referatu tužbe ograničeni su u pravu raspolaganja istima, jer zbog postojanja planskih akata tuženog nije bilo zainteresovanih kupaca. U prilog ovim navodima, osim saslušanja tužilje kao parnične stranke, tužioci shodno članu 228. ZPP nisu ponudili druge dokaze ni na okolnost da su nepokretnosti pisanim putem oglašavali na prodaju, ni o visini cene po kojoj su iste nameravali da otuđe, kao ni o tome da su vlasnici okolnih kat. parcela i objekata, obuhvaćenih istim planskim aktom, bili osujećeni u realizaciji nekog od prerogativa prava svojine.
Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovljenom postupku prvostepeni sud će dokazima koje shodno članu 7. stav 1. i članu 228. ZPP stranke imaju pravo i dužnost da ponude, razjasniti činjenice na koje je ukazano, te će u zavisnosti od njih oceniti da li su i u kojoj meri tužioci uskraćeni, odnosno ograničeni u vršenju svojih vlasničkih prava isključivo iz razloga postojanja planskih dokumenata, kod činjenice da su i pre i nakon njihovog donošenja bili u nesmetanom posedu objekata i katastarskih parcela.
Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.
Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
