Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2683/22 od 17.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremeno reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u obimu udela 1/1 vlasnik parcele .. KO Futog potes – selo njiva 2. klase, ukupne površine 18 a 49 m2, ostalo građevinsko zemljište u privatnoj svojini, upisane u LN .. KO Futog (ranije upisana u ZKUL .. KO Futog), koju je nasledio iza svoje pokojne majke 2000. godine. Predmetna parcela je oduvek bila jedinstvena, nikada nije parcelisana na više manjih parcela, te kao takva nikada nije u celosti bila u planiranoj nameni za javnu saobraćajnu površinu – regulaciju ulica. Prvi put generalnim planom Futoga („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 17/03 i 26/07) samo mali, krajnji severni deo predmetne parcele je planiran za javnu saobraćajnu površinu – deo regulacije ulica, dok je preostali veći deo parcele planiran za porodično stanovanje. Nakon toga su Planom detaljne regulacije prostora između ulica ..., ... i ... („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 42/07) krajnji severni i krajni južni deo predmetne parcele br. .. KO Futog planirani za javnu saobraćajnu površinu – delove regulacije ulica, dok je preostali deo parcele namenjen za porodično stanovanje. Potrebno je uraditi projekat parcelacije radi formiranja potpunih građevinskih parcela za izgradnju porodičnih stambenih objekata sa pratećim pomoćnim odnosno poslovnim objektima i oformiti parcele koje će se pripojiti javnoj površini (novim ulicama). Predmetna parcela ima izlaz na javnu površinu – ulicu (saobraćajna infrastruktura). Navedeni lokalitet je opremljen uličnom mrežom elektronskih komunikacija, delimično uličnim elektroenergetskim i gasnim instalacijama i nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije, a iste su planirane važećim aktom. Delovi parcele br. .. KO Futog nalaze se u regulaciji novoprojektovanih ulica tj. javnoj površini po važećem planskom dokumentu, u površini od 1 a 33 m2 (deo „A“ – krajnji južni deo parcele) i u delu površine od 65 m2 (deo „B“ – krajnji severni deo parcele). Tužilac navedene delove delimično koristi do privođenja urbanističkoj nameni, ograničen je u obimu korišćenja istih jer na tim delovima nije dozvoljena gradnja, isti su delimično komunalno opremljeni tržišno nekonkurentni i u svakom momentu mogu biti deposedirani prilikom izgradnje javnih površina. Preostali deo parcele (deo „V“) u površini od 16 a 51 m2 koji je planskim aktom predviđen za porodično stanovanje neophodno je pri realizaciji važećeg planskog akta dalje deliti i na taj način formirati građevinske parcele. Ne postoji dokaz da je za navedenu parcelu vođen postupak eksproprijacije niti da je tužiocu isplaćena naknada za eksproprisano zemljište.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i člana 58. Ustava Republike Srbije zaključili da je tuženi povredio pravo tužioca na mirno uživanje imovine i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati pravičnu naknadu u visini tržišne vrednosti delova nepokretnosti koji su namenjeni za javnu površinu saobraćajnicu – ulicu (deo „A“ – krajnji južni deo parcele i deo „B“ – krajnji severni deo parcele), jer iako nije lišen imovine, tužilac zbog neprivođenja planiranoj nameni istih, u dužem vremenskom periodu, trpi prekomerno ograničenje u vršenju vlasničkih prava od strane javne vlasti.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 1. stavom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Članom 58. Ustava Republike Srbije između ostalog propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom u zakonu, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3). Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

U konkretnom slučaju, tužilac nije faktički lišen imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nije sprečen da je drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Planskim aktom je predviđeno da će tužiočevo zemljište (deo „A“ – krajnji južni deo parcele i deo „B“ – krajnji severni deo parcele) biti saobraćajna površina. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. Sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Imajući u vidu navedeno, po oceni revizijskog suda, naknada u visini tržišne vrednosti nepokretnosti se dosuđuje samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište faktički privedeno planskoj nameni, bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. U takvoj situaciji, navedene činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U ovom slučaju, utvrđeno je da je tužilac predmetnu nepokretnost stekao po osnovu nasleđa 2000. godine, da se delovi nepokretnosti, koji su predmet ove pravne stvari, nalaze u regulaciji novoprojektovanih ulica u površini od 1 a 33 m2 (deo „A“ – krajnji južni deo parcele) i u delu površine od 65 m2 (deo „B“ – krajnji severni deo parcele), dok je preostali deo parcele (deo „V“) u površini od 16 a 51 m2 planskim aktom predviđen za porodično stanovanje, da tužilac krajnji južni i krajnji severni deo parcele delimično koristi do privođenja urbanističkoj nameni, da na tim delovima gradnja nije dozvoljena, kao i da su isti delimično komunalno opremljeni ali i tržišno nekonkurentni jer u svakom momentu mogu biti deposedirani prilikom izgradnje javnih površina. Navedeno utvrđenje, međutim, po oceni revizijskog suda, nije dovoljno za pouzdano zaključivanje da je zbog donošenja planskih akata i neprivođenja zemljišta nameni u dužem vremenskom periodu, tužiocu onemogućena ili smanjena mogućnost raspolaganja označenim delovima predmetne nepokretnosti, na način i u meri da je tužilac kao vlasnik trpeo štetu u visini njihove tržišne vrednosti.

Iz navednih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom suđenju, potrebno je da prvostepeni sud, radi pravilne primene materijalnog prava, pouzdano ispita i utvrditi da li je i na koji način tužilac onemogućen ili je tužiocu smanjena mogućnost korišćenja odnosno rasporlaganja predmetne nepokretnosti iz razloga što je ista u obuhvatu donetih planskih akata (s obzirom na period do i nakon donošenja planskog akta), zbog čega u označenim delovima te nepokretnosti, koji su predmet ovog spora, trpi gubitak odnosno štetu u određenoj visini.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković