Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su dali odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi su bili u braku od 2004. godine do 2016. godine i u braku su stekli stan broj ... u ulici ... u ... na kome su suvlasnici sa po jednom polovinom dela. Imaju dvoje dece - sinove BB i VV. Tuženi je pokrenuo postupak za razvod braka, pa je tužilja AA sa maloletnim tužiocima BB i VV otišla iz ovog stana u iznajmljeni stan, dok je tuženi ostao da živi u stanu. Šest meseci kasnije tuženi je otišao u Ameriku, a tužilja se sa maloletnim tužiocima vratila u zajednički stan i od tada njih troje žive u stanu za koji tužilja plaća kredit. Nakon razvoda braka, maloletni tužioci su povereni tužilji AA na samostalno vršenje roditeljskog prava. Tuženi se naknadno vratio iz Amerike i sada živi kod roditelja u stanu koji se nalazi preko puta predmetnog stana. Tuženi nije uznemiravao tužioce u korišćenju zajedničkog stana, a nema ni nameru da živi u ovom stanu.

Kod takvog stanja stvari, pravilna je odluka drugostepenog suda. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom tuženog neosnovano pobija drugostepena presuda zbog pogrešne primene materijalnog prava, jer je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i uverljive razloge.

Odredbama člana 194. Porodičnog zakona, propisano je da: dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.); da pravo stanovanja traje do punoletstva (stav 2.); kao i da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3.). Dakle, navedenim odredbama je predviđena mogućnost konstituisanja lične službenosti radi zaštite interesa deteta da ima obezbeđen smeštaj do punoletstva, a time i uslove za svoj pravilan i potpun razvoj. Među najbitnijim pitanjima za detetov život je pitanje bezbednog i neuznemiravanog stanovanja, pa je osnovni cilj ovog spora zaštita jednog od osnovnih prava deteta, a zbog toga i pravna priroda ovog spora nije primarno imovinsko-pravna. Stoga se na postupak za konstituisanje prava stanovanja pre svega primenjuju pravila postupka za zaštitu prava deteta, a ne opšta pravila parničnog postupka.

Konvencijom o pravima deteta („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori, broj 15/90, 4/96 i 2/97), pored ostalog, utvrđeno je: da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od primarnog značaja, a države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (član 3. stav 1. i 2.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj Konvenciji (član 4.); da države članice priznaju pravo svakog deteta na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, a da roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta (član 27. st.1. i 2.).

Odredbe člana 6. stav 1. i 3. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05, 72/11 i 6/15), propisuju da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta.

Pravo stanovanja (habitatio) ustanovljeno članom 194. Porodičnog zakona, predstavlja zakonodavnu meru za ostvarivanje prava deteta na dom, kako bi se obezbedili životni uslovi potrebni za razvoj deteta zajemčeni članom 27. stav 2. Konvencije o pravima deteta. Odgovornost za obezbeđivanje takvih uslova kojima će detetu biti pružen životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, prvenstveno snose roditelji deteta.

Pravo maloletnih tužilaca na dom, kao i pravo tuženog na imovinu predstavljaju osnovne vrednosti demokratskog uređenja proklamovanog Ustavom, tako da nijedno od njih ne može imati načelni primat. Ukoliko su ova prava suprotstavljena, onda se uzimanjem u obzir tipičnih osobina i posebnih okolnosti pojedinačnog slučaja, primenom načela pravedne ravnoteže, mora odlučiti kome od prava treba dati prednost.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Odredbom stava 3. istog člana Ustava, utvrđeno je da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. Odredbama člana 194. Porodičnog zakona upravo je predviđeno ograničenje načina korišćenja stana od strane vlasnika konstituisanjem prava stanovanja u korist drugih lica.

Pravo stanovanja kao lična službenost sastoji se u ovlašćenju da se u svrhu stanovanja koristi tuđa stambena zgrada ili stan kao posebni deo zgrade. Pravo stanovanja je kao lična službenost nedeljivo, što znači da tereti celo poslužno dobro, odnosno celu stvar, osim ukoliko je ustanovljeno na delu stvari koja je realno podeljena na više delova. Polazeći od navedenog, konstituisanje prava službenosti u korist tužilaca nesumnjivo predstavlja mešanje u pravo svojine tuženog, kao suvlasnika sa polovinom dela stana. Međutim, tuženi time nije lišen svog prava suvlasništva na spornom stanu, već je samo vremenski ograničeno njegovo pravo korišćenja stana, jer je ustanovljeno do punoletstva maloletnih tužilaca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, konstituisanje prava stanovanja na spornom stanu ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog zbog svih razloga koje je naveo drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Pored toga, ova lična službenost ne predstavlja ni prekomeran teret za tuženog, jer je pobijanom presudom postojeća faktička situacija samo pravno osnažena primenom odgovarajuće odredbe zakona.

Iz iznetih razloga revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju potrebne troškove radi vođenja parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić