Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao poslove privremenog paroha parohije u ... do 1990. godine, zatim u ..., a od 1995. godine u ... parohiji u Ivanjici. U postupku sprovedenom po prijavi parohijana pravoslavni episkop Eparhije Žičke utvrdio da tužilac ne vrši savesno svoje parohijske dužnosti jer ne poznaje bogoslužbene propise, često je u alkoholisanom stanju i nesavesno vrši svoje administrativne dužnosti (uvođenje u matične knjige rođenih, venčanih, umrlih i slično), te je odlukom .. dana 14.08.1996. godine privremeno poverio opsluživanje trojici ivanjičkih parohijskih sveštenika i smanjio na polovinu prihode tužioca. Nakon operacije kičme, maja 2014. godine, tužilac je bio privremeno sprečen za rad do kraja 2014. godine. Na posao se vratio 01.01.2015. godine i radio do kraja aprila 2015. godine, a njegov zahtev za penzionisanje je odbijen sa obrazloženjem da lečenje nije završeno. Zatim je ponovo bio na bolovanju od 28.05.2015. do 26.06.2015. i od 26.08.2015. do 31.03.2016. godine. Za sve to vreme za njega su uplaćivani doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Od 19.05.2016. godine tužilac je u invalidskoj penziji.

Tužena je od tužioca zahtevala (dopis .. od 31.07.2014. godine) da u najkraćem roku dostavi izjavu o tome koliko dugo ne opslužuje parohiju, izveštaj sa lečenja, kao i izveštaj o odobrenom bolovanju. Episkop Žički je razrešio dužnosti tužioca na parohiji ... u Ivanjici i uputio ga u drugu parohiju (odluka .. od 13.08.2015. godine), a kako tužilac nije postupao po odluci o premeštaju, najpre ga je kaznio zabranom sveštenodejstva u trajanju od mesec dana odnosno do izvršenja prethodno citirane odluke, odredio mu zamenu, smanjio prihode (odluka .. od 28.09.2015. godine), a potom ga je predao Crkvenom sudu Eparhije Žičke na dalju nadležnost, odredio mu zamenu u parohijskim dužnostima i prihode na iznos od 25.000,00 dinara (odluka .. od 30.10.2015. godine). Tužilac smatra da je na on ovaj način - upućivanjem u drugu, brdovitu parohiju i kažnjavanjem zbog nepostupanja po odluci o upućivanju diskriminisan zbog svoje bolesti i nemogućnosti da zarađuje u parohiji i da doprinosi crkvenoj kasi u odnosu na druga sveštena lica koja su se takođe lečila u dužem vremenskom periodu bez upućivanja u drugu parohiju.

Prvostepeni sud je, polazeći od odredaba Ustava Republike Srbije (član 44. st. 1. i 2.), Zakona o crkvama i verskim zajednicama (čl. 6. st. 1. i 3, čl. 8. i 29. stav 1) i Ustava Srpske pravoslavne crkve (čl. 102, 107, 115. u vezi s čl. 143. i člana 172) zaključio da su odluke od 13.08.2015., 28.09.2015. i 30.10.2015. godine donete na osnovu ovlašćenja iz čl. 172. stav 2. i 108. tačka 19. Ustava Srpske pravoslavne crkve, da se one sprovode bez prava na žalbu i postaju izvršne protekom roka za dobrovoljno ispunjenje, a ocena zakonitosti odluke o premeštanju tužioca od 13.08.2015. godine i odluka donetih zbog neizvršenja te odluke ne može se vršiti po pravilima iz ZPP kojima se uređuje postupak za pružanja sudske zaštite, niti je u nadležnosti suda da ispituje zakonitost konačnih crkvenih odluka. Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu a sledstveno tome i za naknadu štete.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Ustavom Republike Srbije je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21). Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), definiše pojmove „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ kao svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu (član 2. stav 1. tačka 1) i uređuje sudsku zaštitu u slučaju diskriminatorskog postupanja (čl. 41. do 46), u kom postupku tužilac samo treba da učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povredio ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, dok teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Navod koji tužilac ponavlja u reviziji da je premešten u drugu parohiju dok je bio bolestan, a da drugi sveštenici koji su bili na bolovanju nikada nisu premeštani (npr. sveštenik VV) nije od uticaja na donošenje drugačije odluke. Ne samo da tužilac taj navod nije učinio verovatnim jer za njega nije priložio bilo kakav dokaz, već taj navod ni ne odgovara činjeničnom utvrđenju, pošto tužilac u momentu donošenja odluke o premeštaju od 13.08.2015. godine nije bio na bolovanju. Zbog toga nisu od uticaja njegovi dalji navodi o nejednakom postupanju s obzirom na njegovo lično svojstvo (zdravstveno stanje). Prema tome, suprotno revizijskim navodima, tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je postupanjem tužene povređeno načelo zabrane diskriminacije dovođenjem tužioca u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju po osnovu nekog svog ličnog svojstva, pa shodno tome nema ni osnova za zaštitu od diskriminacije.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda koju ocenu i ovaj sud u svemu prihvata.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković