Presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr1 83/2022 od 12.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Loznici Prr1 249/19 od 15.12.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi (stav prvi), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata konformnom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdava odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u svetlu pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa, utvrđenog na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine, čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je po svojoj prirodi institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika).

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St 706/2018 od 24.04.2018. godine usvojen je prigovor radi ubrzanja postupka i utvrđeno da je tužilji u postupku stečaja nad H.K. „Viskoza“ AD „Svila“ d.o.o. iz Loznice, koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St 50/2010, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zaključkom stečajnog suda St 16/09 od 02.10.2009. godine tužilji je, kao poveriocu u IV isplatnom redu, priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 228.907,00 dinara. Prema izveštaju stečajnog upravnika potraživanje tužilje iznosi 228.907,00 dinara, od čega glavni dug iznosi 90.208,00 dinara dok zatezna kamata obračunata primenom konformne metode do dana otvaranja stečajnog postupka iznosi 138.699,00 dinara. Zatezna kamata do dana otvaranja stečajnog postupka, obračunata na glavni dug od 90.208,00 dinara primenom metode prostog interesnog računa, u skladu sa odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, iznosi 83.225,00 dinara, te ukupno novčano potraživanje tužilje, nakon takvog obračuna kamate iznosi 173.433,00 dinara. Stečajni dužnik je privredno društvo koje posluje sa većinskim društvenim kapitalom. Tužilja u stečajnom postupku nije naplatila svoje potraživanje.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužilje na naknadu materijalne štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu, odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Tužena odgovara za štetu jer tužilja, bivša zaposlena kod stečajnog dužnika, bez svoje krivice nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da joj je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilja svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku, nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete tužena stupa u postupak stečaja na mesto tužilje, i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete.

Zaključkom stečajnog suda tužilji je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu, u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako što se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom konformne metode. Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. navedenog zakona u delu koji glasi: „primenom konformne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke u stečajnom postupku je, primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena njena visina u iznosu od 83.225,00 dinara.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio presudu prvostepenog suda.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate konformnom metodom. Obračun kamate konformnom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu, što je suprotno načelu zabrane anatocizma sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno. Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa. U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja i novim obračunom utvrđena ukupna visina tužiljinog potraživanja od 173.433,00 dinara - glavni dug u iznosu od 90.208,00 dinara i zatezna kamata u iznosu od 83.225,00 dinara.

Imajući izloženo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova tako što je odbio tužbeni zahtev za iznos od 55.474,00 dinara - razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom konformne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisanoj glavnici, te primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je u smislu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. ZPP, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u tom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić