Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen u zakonom propisanoj formi, da su tuženi kao maloletni davaoci izdržavanja bili zastupani od strane majke kao zakonskog zastupnika u smislu člana 72. stav 1. Porodičnog zakona, koja je preuzela obavezu da do njihovog punoletstva ispunjava ugovorne obaveze prema primaocu izdržavanja, da je ugovor proizvodio pravno dejstvo i nakon nastupanja punoletstva tuženih do smrti primaoca izdržavanja 2016. godine, kada su davaoci izdržavanja imali po ... godinu. Kako Zakon o nasleđivanju ne sadrži ograničenja u pogledu starosti davaoca izdržavanja i kako je pitanje ispunjenja obaveza iz takvog ugovora razlog za raskid ugovora a ne za ništavost, to je po nalaženju nižestepenih sudova predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan i proizvodi pravno dejstvo, uz dodatnu argumentaciju drugostepenog suda da pitanje postojanja ugovorne volje tuženog GG nije razlog za ništavost ugovora. Po zaključku nižestepenih sudova tužilja je tokom postupka predlagala dokaze na okolnosti da predmetni ugovor nije izvršavan ali ne i dokaze na okolnost da zaključeni ugovor prikriva neki drugi ugovor, pa su njeni navodi u pogledu ovih tvrdnji ostali nedokazani i nisu ispunjeni uslovi za prividnost predmetnog ugovora shodno članu 66. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Po članu 194. Zakona o nasleđivanju ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.

Prema odredbi člana 56. Zakona o obligacionim odnosima za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, pa kod činjenice da se ugovorom o doživotnom izdržavanju kao dvostrano obaveznom ugovoru, stvaraju obaveze za obe ugovorne strane, to davalac izdržavanja može biti samo ono fizičko lice koje je sposobno da svojom voljom, pored prava stiče i zasniva obaveze. Tuženi su u vreme zaključenja ugovora imali nepunih ... godina (mlađi maloletnici) i po članu 64. stav 1. Porodičnog zakona mogli su preduzimati pravne poslove kojima pribavljaju isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiču ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja. Zbog toga je predmetni ugovor u njihovo ime i za račun zaključila majka kao zakonski zastupnik u smislu člana 72. stav 1. navedenog zakona, jer roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta (zakonsko zastupanje).

S obzirom na prirodu ugovora o doživotnom izdržavanju i prirodu obaveze koja se nameće davaocu izdržavanja na osnovu ugovora, nižestepeni sudovi su zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da utvrde bitne činjenice o stvarnoj volji ugovarača u kontekstu svih relevantnih okolnosti koje mogu ukazivati na postojanje simulacije ugovora o doživotnom izdržavanju. Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 1. i 2. ZOO). Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje radi ostvarivanja same svrhe ugovora u vidu staranja i brige o primaocu izdržavanja, pa su pitanja stvarnih potreba primaoca za izdržavanjem i izvršavanje obaveza iz takvog ugovora bitne činjenice za ocenu njegove prividnosti, odnosno da li je zaključen da bi stvarno proizveo pravno dejstvo koje mu je svojstveno ili radi postizanja nekog drugog cilja. Da bi ugovor o doživotnom izdržavanju proizvodio pravno dejstvo mora biti ispunjavan u svom zakonskom i dopuštenom cilju, a to je obezbeđenje potreba primaoca izdržavanja što je vidljivo kroz izvršavanje ugovornih obaveza. Saglasno navedenom, suprotno pravnom stanovištu nižestepenih sudova (ne)ispunjenje ugovornih obaveza bitno je za odluku o punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju.

Motivi, u načelu, nemaju uticaj na valjanost teretnih ugovora. Ipak, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da preuzme ugovorne obaveze, a drugi ugovarač je to znao ili je prema okolnostima morao znati, to kao posledicu ima nevažnost ugovora. Drugim rečima, apsolutno je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen zbog nedopuštene pobude iz člana 53. stav 2. ZOO, ukoliko se utvrdi da je ugovor zaključen u cilju izigravanja naslednih prava ostalih naslednika, jer su takve pobude u suprotnosti sa namerom zakonodavca iz člana 194. Zakona o nasleđivanju da se primaocu izdržavanja, kojem je to potrebno obezbedi izdržavanje, a da za uzvrat primalac izdržavanja posle smrti na davaoca izdržavanja prenese svojinu tačno određenih stvari ili kakvog drugog prava.

U konkretnom slučaju izostala je ocena navedenih relevantnih okolnosti, a ista zavisi od utvrđenja činjenica o stvarnim potrebama primaoca za izdržavanjem, njegovim životnim prilikama, imovnom stanju i sposobnosti za privređivanje, mogućnosti i volji potomaka da ga izdržavaju, međusobnim odnosima primaoca izdržavanja i zakonskog zastupnika davalaca izdržavanja, koja je upravo preuzela obavezu izdržavanja do punoletstva davalaca izdržavanja, kao i da li je ugovorena obaveza izdržavanja izvršavana i u kom obimu.

Zbog pogrešnog pravnog stanovišta da pitanje ispunjavanja ugovornih obaveza i pitanje ugovorne volje nije od uticaja za ocenu punovažnosti ugovora, nižestepeni sudovi su propustili da potpuno utvrde činjenično stanje, iako su u prvostepenom postupku izvedeni dokazi u pogledu bitnih činjenica na koje je prethodno ukazano, ali je izostala njihova ocena u smislu člana 8 ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić