Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih zakonom o parničnom postupku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su izjavili tuženi protiv dela drugog stava izreke i trećeg stava izreke odnosno u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i zaključio da je revizija tužioca dozvoljena ali da nije osnovana, a da revizija tuženih nije dozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju postupak pred Osnovnim sudom u Zaječaru P 931/16 pokrenut je po tužbi tužioca protiv tuženog GG iz ..., sada pokojnog oca tuženih, radi sticanja bez osnova i dana 23.11.2015. godine je presudom usvojen tužbeni zahtev i tuženi GG obavezan da tužiocu isplati za obavljene radove iznos od 778.799,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2009. godine pa do dana isplate, iznos od 10.000,00 dinara za obavljene radove sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2010. godine do dana isplate, iznos od 845.000,00 sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2012. godine do isplate, kao i iznos od 84.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2013. godine do isplate. Navedena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 773/2019 od 14.01.2020. godine, ali je preinačena u pogledu odluke o troškovima postupka. Ugovor o poklonu, overen od strane javnog beležnika Jelene Balević iz Zaječara Opu:345/2016 od 08.04.2016. godine, zaključen je između GG iz ..., kao poklonodavca i ovde tuženih kao poklonoprimaca, a predmet ugovora je porodična stambena zgrada na katastarskoj parceli broj 1206/1, zemljište pdo zgradom – objektom površine 0.01, 33 ha i zemljište uz zgradu – objekat površine 0.01,97 ha, ukupno 0.03,30 ha u ulici ... u ..., po Ln.br. ... KO ... Iz rešenja javnog beležnika Jelene Baljević od 20.05.2019. godine utvrđeno je da zaostavštinu sada pok. GG koju čine novčani iznosi na ime neisplaćenih penzija, pravo na novčanu naknadu iz sredstava koja se ostvare prodajom akcija, nepokretnosti po listu nepokretnosti broj ... KO ... obim udela 1/1 i kp.br. 5856 zemljište pod zgradom objektom površine 29 m2 i porodična stambena zgrada br. 1, površine u osnovi 29 m2 kp.br. 5856 zemljište pod zgradom-objektom p.br. 5856 zemljište pod zgradom površine 15 m2 i pomoćna zgrada broj 1 površine u osnovi 15 m2 i kp.br. 5856 zemljište uz zgradu – objekat površine 4 ara 08m2, pravo zakupa grobnih mesta na gradskom groblju u Zaječaru i putničko vozilo marke ... model ... 1,6, reg.oznake ... nasldio sin tuženi VV, po zakonskom osnovu nasleđivanja, a drugi sin tuženi BB prihvatio se nasleđa koje mu po zakonu pripada i svoj nasledni deo ustupio VV. Iz zaključka o prenosu prava svojine javnog izvršitelja Dušana Ilića II 813/21 kao i pod istim brojem zaključka o predaji od 07.08.2023. godine i zaključka o naimrenju od 07.08.2023. godine utvrđeno je da izvršni poverilac, ovde tužilac svoje potraživanje prema tuženom VV u iznosu od 2.413.940,00 dinara namirio na ½ nepoketnost koja je bila predmet zaključenog ugovora o poklonu sa tuženima od 08.04.2016. godine po drugoj izvršnoj ispravi u odnosu na izvršnog dužnika VV, a ne predmetnog potraživanja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenio odredbe člana 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima i utvrdio da su ispunjeni uslovi za pobijanje pravnih radnji dužnika nalazeći da poverilac koji pobija pravnu radnju nije dužan da dokazuje negativnu činjenicu – da dužnik nema drugu imovinu iz koje bi poverilac mogao da namiri svoje potraživanje, shodno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP odnosno da su tuženi bili u obavezi da pruže dokaze da poseduju drugu imovinu iz koje bi se moglo namiriti potraživanje tužioca iz izvršne isprave, a što isti u toku postupka nisu učinili kao i da nisu sudu pružili dokaz da su izmirili potraživanja dužnika.

Prema stanovištu Apelacionog suda pogrešan je zaključak prvostepenog suda da su ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji zbog pogrešne primene pravila o teretu dokazivanja. Drugostepeni sud smatra na osnovu odredbe člana 280. stav 1, 281. stav 1. ZOO i 231. stav 1. ZPP, da je za postojanje prava na pobijanje dužnikovih pravnih radnji potrebno da se ispune dva kumulativna uslova: da je potraživanje dospelo za isplatu i da je usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Prema tome, saglasno odredbi člana 231. stav 2. ZPP na poveriocu je teret dokazivanja navedenih činjenica koje su bitne za ostvarivanje ovog prava. Stoga je po stanovištu drugostepenog suda pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac, kao poverilac nije trebalo da dokaže negatvine činjenice tj. da njegov dužnik sada pokojni GG nije imao dovoljno sredstava za izvršenje tužiočevog potraživanja prema njemu iz citiranih presuda. Upravo u situaciji kada je pružen dokaz da je GG imao i drugu imovinu iz koje je mogao da naplati predmetno potraživanje, a to je imovina navedena u rešenju javnog beležnika koju su dostavili tuženi na tužiocu je bio teret dokazivanja da ta imovina nije bila dovoljna da se namiri tužiočevo potraživanje što je tužilac mogao učiniti predlaganjem odgovarajućeg dokaznog sredstva. Tužilac nije pružio dokaz da je pokušao izvršenje, a to potraživanje je pravnosnažno utvrđeno još 14.01.2020. godine u toku ove parnice. Iako je prema stanju u spisima predmeta GG preminuo ...2018. godine i tuženi kao njegovi naslednici odgovaraju za njegove dugove do visine nasleđene imovine sve primenom odredbe člana 222. Zakona o nasleđivanju, tužilac nije pružio dokaze da je pokušao izvršenje prema ovom tuženom na nasleđenoj imovini budući da je izvršni postupak koji se vodi pred javnim izvršiteljem nije postupak za naplatu predmetnog potraživanja, već potraživanja iz izvršne isprave po kojoj je tuženi VV obavezan da plati dug ovde tužiocu.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 280. ZOO propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu i bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.), da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.). Članom 281. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji se smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili je moglo biti poznato.

Insolventnost dužnika kao poseban uslov za uspeh pobijanja njegove pravne radnje propisana je članom 280. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i njeno postojanje mora dokazati tužilac. U konkretnom slučaju tužilac je samo dokazao da ima dospelo potraživanje, ali nije dokazao da je njegov dužnik insolventan, odnosno da nema druge imovine iz koje bi se moglo namiriti sporno potraživanje, a u postupku je utvrđeno dokaznim aktivnostima tuženih da je imao i drugu imovinu, pa je tužilac morao dokazati da ta imovina nije bila dovoljna za namirenje potraživanja tužioca. Poverilac ne može uspešno pobijati svaku dužnikovu pravnu radnju kojom je on raspolagao svojom imovinom, već samo onu koja je preduzeta na štetu poverioca i kojom je dužnik doveden u položaj insolventnog dužnika, pri čemu je, suprotno navodima revizije, potrebno da poverilac u postupku pobijanja dokaže insolventnost svog dužnika.

Prema tome, osim dospelosti potraživanja za isplatu, za pobijanje dužnikove pravne radnje potrebno je da je ona preduzeta na štetu poverilaca, što znači da se dužnik takvom radnjom doveo u stanje insolventnosti i da se šteta za poverioca sastoji u tome što on ne može ostvariti svoje potraživanje prema dužniku upravo zbog te njegove insolventnosti. Iz ovih razloga je, neosnovan je navod revidenta u pogledu tereta dokazivanja insolventnosti dužnika, kao obaveznog uslova za pobijanje dužnikove pravne radnje.

Iz svega iznetog odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizijom tuženih pobija se drugostepeno rešenje, u okviru drugostepene presude, kojom je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude. Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali primenom stava 2. istog člana revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije propisano članom 403. stav 3. ZPP. Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga dok se prema stavu 2. istog člana kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna tražnja kao parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući ovo u vidu kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv drugostepenog rešenja kojim je odlučeno o trškovima postupka to je i revizija nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković