Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gžrr1 57/22 od 06.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 18/20), za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu koji se vodi pred Privrednim sudom u Zrenjaninu St 296/2012, za priznato a neisplaćeno stečajno potraživanje utvrđeno Zaključkom o listi potraživanja Privrednog suda u Zrenjaninu St 157/2011 od 05.10.2011. godine. O pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, kao i sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koje su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, stečajni dužnik nema većinski društveni, odnosno državni kapital i ne postoji uzročno posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja tužilje. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke Apelacionog suda, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanost zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 04.02.2021. godine, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 265.492,27 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić