Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2774/2022 od 28.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i petom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja u bračnoj zajednici postala vlasnik sa udelom od ½ nepokretnosti u ... koja se nalazi u ulici ... br. ... i to katastarske parcele br. .../... KO ... ukupne površine 0.03,39 ha i objekata izgrađenih na ovoj parceli i to: objekat br. 1 po nameni porodična stambena zgrada površine u osnovi 99 m2 i objekat br. 2 po nameni pomoćna zgrada površine u osnovi 31 m2, od čega se deo zgrade od 29 m2 nalazi na katastarskoj parceli br. .../... KO ..., a preostali deo od 2 m2 se nalazi na katastarskoj parceli br. ... KO ... upisanoj u list nepokretnosti broj ... KO ..., što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi promenu prava svojine kod nadležnog RGZ SKN Prokuplje sa svog imena na ime tužilje i da joj ustupi u svojinu i državinu navedenu nepokretnost, te je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, ...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje u ovom delu dozvoljena i osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP što pobijanu odluku čini nejasnom i protivrečnom, ali ovi navodi revizije nisu razmatrani od strane Vrhovnog suda jer navedena povreda postupka ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku šesnaest godina i njihov brak je razveden presudom Osnovnog suda u Prokuplju P2 30/17 od 13.02.2017. godine. Parnične stranke imaju troje maloletne dece. U prvim godinama braka živeli su u zajedničkom domaćinstvu sa porodicom tuženog. Tokom trajanja braka, parnične stranke su stekle nepokretnost koja se nalazi u ulici ... br. ... u ... i predmet je ove parnice. Nepokretnost – parcela br. .../... KO ... sa izgrađenom porodičnom stambenom zgradom i pomoćnim objektom je stečena na osnovu sudski overenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 05.07.2013. godine, koji je tuženi u svojstvu kupca zaključio sa VV iz ... kao prodavcem za kupoprodajnu cenu od 18.500 evra. Ovu kuću su parnične stranke renovirale i izdavale, a nakon prestanka braka su postigle dogovor da tužilja uzima zakupninu od izdavanja spratnog dela, a tuženi od izdavanja prizemlja. Tokom trajanja braka tužilja je uglavnom bila u radnom odnosu i ostvarivala je stalni mesečni prihod, podizala je kredite kod banaka od kojih je deo novca iskorišćen za kupovinu predmetne nepokretnosti i starala se o deci.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 171. i 180. Porodičnog zakona delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio njeno pravo svojine u udelu od ½ idealna dela na predmetnoj nepokretnosti koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života parničnih stranaka u braku, smatrajući da tužilja nije oborila zakonsku pretpospotavnu o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, odnosno da nije dokaza svoj veći udeo u sticanju predmetne nepokretnosti, zbog čega je preko utvrđeno svojinskog udela tužilje od ½ idealna dela do traženog udela od 58,71% odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je po žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine tužilje na predmetnoj nepokretnosti u ½ idealna dela, sa obrazloženjem da tužilja tokom postupka nije dostavila dokaz o tome ko se u javnim knjigama vodi kao vlasnik predmetne nepokretnosti, odnosno nije dokazala pasivnu legitimaciju tuženog u ovoj parnici, pozivajući se na član 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (iako je u pobijanoj presudi greškom napisano član 34, a citirana je sadržina člana 33. navedenog zakona).

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, predmet spora ove parnice u pobijanom preinačujućem delu u kojem je revizija tužilje dozvoljena je utvrđenje bračne sutekovine, odnosno utvrđenje svojinskog udela tužilje kao supružnika u zajednički stečenoj nepokretnoj imovini za vreme trajanja braka sa tuženim.

Prema odredbama člana 168. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005 i 6/2015), posebnu imovinu supružnika predstavlja imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka (stav 1), kao i imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava (stav 2). Odredbom člana 171. stav 1. istog zakona propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je odredbom člana 177. propisano da se deobom zajedničke imovine smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nepokretnost koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji od 05.07.2013. godine ne predstavlja posebnu imovinu tuženog bez obzira što je stečena pravnim poslom, odnosno ugovorom koji je on zaključio i overio u svojstvu ugovorne strane – kupca. Naime, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti nije ugovor kojim se stiču samo prava, već se radi o teretnom dvostrano obaveznom ugovoru kojim se imovina stiče plaćanjem ugovorene cene. Činjenično je utvrđeno da su obe parnične stranke radile i ostvarivale prihode u toku trajanja zajednice života i da su zajedničkim radom i zalaganjem ostvarili sredstva kojom su kupili predmetnu nepokretnost za vreme trajanja braka. Sledom toga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da predmetna nepokretnost (porodična kuća sa pomoćnim obejktom na katastarskoj parceli br. .../... KO ...) predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog stečenu u toku trajanja zajednice života u braku, sa jednakim udelima supružnika od po ½ idealna dela u smislu člana 180. stav 2 u vezi člana 177. istog zakona, bez obzira što je ugovor zaključio samo tuženi u svojstvu kupca. Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na pravnu zaštitu u odnosu na tuženog, jer nije dokazala da je on upisani vlasnik predmete nepokretnosti u javnoj evidenciji o nepokretnostima i pravima na njima. Ovo iz razloga što tužilja traži utvrđenje suvlasničkog udela na određenoj nepokretnosti po osnovu bračne tekovine, odnosno sticanja u braku, što je sticanja prava svojine po osnovu zakona, dokazujući za to relevante činjenice, a to je da je bila u braku sa tuženim i da je predmetna nepokretnost stečena radom nje i tuženog u toku trajanja njihove zajednice života u braku, dok činjenica da se tuženi na osnovu overenog kupoprodajnog ugovora koji je zaključio sa prodavcem upisao kao vlasnik u katastru nepokretnosti nije od uticaja na njegovu pasivnu legitimaciju, kao bivšeg supružnika. Ovo posebno u situaciji kada tuženi nije ni osporavao svoju pasivnu legitimaciju, kao ni činjenicu da je nepokretnost stečena zajedničkim sredstvima parničnih stranaka (potvrđujući navode tužilje da je deo sredstava kredita koji je podigla iskorišćen za isplatu kupoprodajne cene), niti pravo tužilje na svojinu u udelu od ½ idealnog dela nepokretnosti, (u kom delu je priznao tužbeni zahtev na ročištu održanom 28.03.2022. godine).

Kako je povodom revizije tužilje preinačena pobijana drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva (stav prvi izreke), to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je potvrđena odluka o troškovima iz prvostepene presude (stav peti izreke).

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u potvrđujućem delu (stav prvi izreke pobijane drugostepene presude) na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje u ovom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija u imovinskopravnim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja bračne tekovine i isplate u predmetnom sporu podneta je 03.07.2017. godine i u njoj je tužilja opredelila vrednost predmeta spora od ukupno 100.000,00 dinara, pa je samim tim i vrednost spora pobijanog potvrđujućeg dela očigledno ispod zakonom propisanog novčanog cenzusa iz citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je revizija tužilje protiv potvrđujućeg dela drugostepene presude nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilja je u konačnom ishodu parnice u pretežnom delu uspela u postupku , pa joj na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova i to: za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme izjavljivanja revizije i na ime sudskih taksi za reviziju 11.800,00 dinara i za odluku po reviziji 17.700,00 dinara, prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94...95/2018).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković