Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. u vezi odredbe člana 374. stav 1. ZPP, i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između DŽDŽ iz ... kao prodavca i pok. ŠŠ, AB i AV, kao kupaca, zaključen je pisani ugovor o kupovini i prodaji zemljišta u selu ..., dana 05.04.1920. godine. Predmet kupoprodaje po ugovoru je bila livada zvana „...“ površine od 7 ha i 8 a, njiva „Pod ...“ 1 ha i 1 a i zabrana između livade i njive u površini od 8 ha i 5 a. Ugovor je potpisan od strane ugovorača i svedoka. Prodavac nije preneo kupcima tapiju. Ugovor nije overen i kupci nisu nikada upisani kao vlasnici označene nepokretnosti. Na osnovu nalaza veštaka utvrđeno je da je predmet spora cela katastarska parcela broj .., po kulturi pašnjak šeste klase, deo katastarske parcele broj .., po kulturi šuma treće klase, cela katastarska parcela broj .., po kulturi pašnjak šeste klase i deo kat. parcele broj .., po kulturi pašnjak pete klase, pašnjak šeste klase i pašnjak sedme klase. Predmetne parcele su najpre upisane kao društvena svojina „Dobro“, ŠG Prijepolje, selo ... 1/1, a potom kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja JP „Srbija šume“ 1/1. Ukupna površina tih parcela iznosi 28 hektara 52 ara i 22 m2, a po ugovoru iz 1920. godine ukupna površina kupljenih nepokretnosti iznosila je 16 ha i 14 a. Veštak se i u nalazu i u usmenom izjašnjenju izjasnio da razlika u površini može da se objasni time da se u vreme zaključenja ugovora merenje vršilo konopcem, odokativno, na osnovu koraka, a prvi instrumenti za merenje su se pojavili tek 1968. godine, a primena je počela od 01.01.1973. godine. Veštak je dodao da u nekim slučajevima kada je u pitanju površina od 20 i 30 ha razlika iznosi i do 5-6 ha.

Prema dopunskom nalazu i mišljenju veštak je izračunao dužine iz digitalizovanih tačaka. Tužioci nisu uredili tužbeni zahtev prema digitalnim merama i granicama površina, iako se iste razlikuju u odnosu na prethodno date mere, granice i površine. Tužioci su u toku žalbenog postupka dostavili pravnosnažno rešenje o raspravi zaostavštine iza pok. AB, pravnosnažno rešenje o raspravi zaostavštine iza pok. AV, pravnosnažno rešenje o raspravi zaostavštine iza pok. AG (potomak pok. ŠŠ) i pravnosnažno rešenje o raspravi zaostavštine pok. AD i AĐ. Na osnovu ovih rešenja utvrđeno je ko su naslednici iza pok. AB i AV, kupaca po ugovoru, kao i ko su njihovi naslednici. Međutim, tužioci nisu dostavili rešenje o raspravi zaostavštine jednog od kupaca, pok. ŠŠ, već rešenje o raspravi zaostavštine njegovog sina AG. Takođe nisu dostavili rešenje o raspravljanju zaostavština potomaka AB i AV, kupaca predmetnih nepokretnosti. Nesporna je činjenica da tužioci nikada nisu bili u državini spornih nepokretnosti, odnosno da nakon smrti sada pok. ŠŠ, AB i AV ni ostali pravni prethodnici tužilaca nisu bili u državini kupljenog zemljišta. U odnosu na kupce zemljišta po ugovoru, čiji su tužioci potomci, nije utvrđeno kada su stupili u posed nepokretnosti, niti do kada su bili u državini iste. Pok. AB preminuo je ...1953. godine, ŠŠ ...1952. godine, a AV ...1964. godine. Tužioci su tvrdili da nisu mogli da budu u posedu nepokretnosti zbog okolnosti koje su nastupile (Drugi svetski rat, promene sistema i mere države koje su ih u tome onemogućile).

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da su suvlasnici označenih katastarskih parcela, identifikovanih kao predmet kupoprodaje po Ugovoru iz 1920. godine. Prvostepeni sud zaključuje da su tužioci i njihovi pravni prethodnici bili savesni držaoci jer su nepokretnost pribavili od vlasnika i sve vreme koristili nepokretnost, osim u ratnom i posleratnom periodu, te da su stekli svojinu i po osnovu ugovora o kupoprodaji i održajem.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilan takav materijalnopravni zaključak prvostepenog suda o ispunjenosti uslova za sticanje svojine. Drugostepeni sud je stanovišta da tužioci nisu dokazali da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva bile predmet ugovora o kupoprodaji iz 1920. godine jer postoji bitna razlika u površini. Prema rezonu drugostepenog suda, tolika razlika u površini se ne može pripisati nepreciznoj metodi merenja budući da je u pitanju razlika od preko 12 ha. Osim toga, tužioci nisu uredili tužbeni zahtev prema digitalnim merama i granicama, datim u dopunskom nalazu i mišljenju veštaka. U toku postupka nije utvrđeno kada su pok. AB, AV i ŠŠ ušli u posed kupljenih parcela i do kada su bili u njihovoj državini. Drugostepeni sud smatra da nije ispunjen vremenski uslov predviđen odredbom člana 929. Srpskog građanskog zakonika za sticanje svojine održajem, u trajanju od 24 godine, ako je pritežanje bez tapije kao u konkretnom slučaju, dok se pravo svojine putem održaja na šumskom zemljištu, koje se nalazilo u državnoj svojini, moglo steći najkasnije do 06.04.1941. godine, u skladu sa paragrafom 2 Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije od 21.12.1929. godine. Drugostepeni sud je ocenio osnovanim prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužilaca jer nisu dostavljena rešenja o raspravljanju zaostavštine iza svih kupaca nepokretnosti, kao ni iza svih potomaka kupaca. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da su suvlasnici nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Pravilan je pre svega zaključak drugostepenog suda da aktivna legitimacija tužilaca nije potpuna. Naime, potomak i naslednik ne predstavljaju isti pojam u formalnopravnom smislu. Potomak po pravoj liniji pretenduje da postane naslednik ostavioca, ali samo oglašeni naslednik postaje sukcesor zaostavštine, shodno odredbi člana 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Tužioci su u konkretnom slučaju svojinu na označenim nepokretnostima mogli steći samo nasleđem, odnosno održajem, budući da nisu potpisnici ugovora o kupoprodaji iz 1920. godine. Tužioci međutim u ovom sporu nisu dokazali celovitu liniju sledbeništva, odnosno naslednika iza pok. ŠŠ, AB i AV, kupaca po ugovoru. Tužioci nisu dostavili pravnosnažna rešenja da je raspravljena zaostavština iza pok. predaka ovih lica, odnosno da su upravo oni oglašeni za naslednike. S druge strane, nesporno je da parcele koje su predmet tužbenog zahteva nisu nasleđene kao takve (u tim razmerama i sa tom identifikacijom). Za sticanje svojine održajem tužioci lično ne ispunjavaju ni vremenski ni faktički uslov, jer je nesporna činjenica da se tužioci nikada nisu nalazili u posedu predmetne nepokretnosti. U pogledu pravnih prethodnika tužilaca, kupaca po ugovoru iz 1920. godine, nije utvrđeno kada su stupili u posed tog zemljišta i do kada su se nalazili u državini istog. Državina, shodno članu 198. Srpskog građanskog zakonika, postoji kada jednu stvar držiš i volje imaš zadržati je za sebe i to zgodnim znakom označiš i pokažeš, ti si držalac ili pritežalac takve stvari. Dakle, to mora biti neprekidna faktička vlast na stvari. Navedena činjenica u toku postupka nije utvrđena, odnosno nije utvrđeno da su kupci po ugovoru iz 1920. godine pok. AB, AV i ŠŠ, bili u neprekidnoj državini kupljenog zemljišta u trajanju od 24 godine, koliko zahteva paragraf 929. Srpskog građanskog zakonika za sticanje svojine održajem nepokretnosti u slučaju kada je pritežanje bez tapije. Takođe, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud, nije pouzdano utvrđeno da su nepokretnosti koje su predmet tužbenog zahteva upravo one parcele koje su bile predmet ugovora o kupoprodaji, po osnovu kog tužioci pretenduju na sticanje svojine. Pravilno drugostepeni sud nalazi da razlika u površini između tada kupljenog zemljišta i sada identifikovanih parcela, koja iznosi preko 12 ha, ne upućuje da postoji identitet između tih nepokretnosti. Veštak se u svom nalazu, kao i usmenom izjašnjenju, izjasnio da je ta razlika mogla da nastane jer je merenje u vreme zaključenja ugovora vršeno odokativno, preko kanapa i koraka, pa je bilo neprecizno. Takav paušalan razlog kojim se objašnjava velika razlika u površini ovog zemljišta, a koja nije ni na koji drugi način razjašnjena, ne može se prihvatiti kao validan. Utoliko pre što je veštak konstatovao da se na površini od 20 i 30 ha u drugim slučajevima javljala razlika od 5 do 6 ha. Pravilno drugostepeni sud rezonuje da razlika koja u konkretnom slučaju iznosi 12 ha ne predstavlja uobičajeno odstupanje.

Revizijom tužilaca ukazuje se na pogrešnu primenu materijalnog prava, učinjenu u drugostepenoj presudi. Ističe se da su tužioci legitimisani za vođenje spora kao direktni potomci lica koja su zaključila predmetni ugovor, kao i da ugovor iz 1920. godine u svemu ispunjava uslove za sudsko osnaženje i konvalidaciju. Revidenti smatraju da nije bilo mesta primeni Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije, jer je u vreme kupovine to zemljište predstavljalo livadu i njivu. Smatraju da je, nasuprot stanovištu drugostepenog suda, dokazana državina prethodnika tužilaca na označenom zemljištu, počev od 1920. godine pa do njihove smrti.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tužilaca neosnovanim. Osnaženje, odnosno konvalidacija ugovora o kupoprodaji iz 1920. godine nije od značaja za sticanje svojine tužilaca na predmetnom zemljištu jer tužioci nisu potpisnici tog ugovora. Pravni put za sticanje svojine na tom zemljištu bio je putem nasledstva od lica koja su kupci po ugovoru ili održajem. Tačan je revizijski navod tužilaca da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni Zakona o šumama Kraljevine Jugoslavije, na čiju odredbu paragrafa 2 se drugostepeni sud poziva u delu obrazloženja, u kom navodi da se pravo svojine putem održaja na šumskom zemljištu moglo steći najkasnije do 06.04.1941. godine. U vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji, predmetno zemljište je po svojoj kulturi predstavljalo livadu, njivu i zabran između livade i njive. Kasnija promena kulture tog zemljišta je bez značaja. Stoga, činjenica da prema sadašnjoj identifikaciji deo kat. parcele .. po kulturi predstavlja šumu treće klase ne znači da je i u vreme zaključenja ugovora to bilo šumsko zemljište, odnosno izvesno je da tada to nije bilo šumsko zemljište. Navedeno međutim ne utiče na pravilnost odluke. Neosnovan je revizijski navod tužilaca da je u toku postupka dokazana činjenica da su njihovi pravni prethodnici bili u državini zemljišta počev od 1920. godine pa do svoje smrti. Kako je već navedeno, u toku postupka nije utvrđeno neprekidno pritežanje stvari, privređivanje, korišćenje zemljišta i slično. Štaviše, nesporna je činjenica da je nakon smrti pok. ŠŠ, AB i AV i nakon stupanja na snagu katastra zemljišta, predmetno zemljište upisano najpre kao društvena svojina „Dobro“ sela ..., a potom kao državna svojina RS. Nesporna je i činjenica da tužioci, odnosno njihovi pravni prethodnici, a potomci pokojnih ŠŠ, AB i AV, nikada nisu bili u posedu tog zemljišta. Državina podrazumeva neprekidnu, faktičku vlast na stvari, odnosno prema tada važećem Srpskom građanskom zakoniku kada jednu stvar držiš i volje imaš zadržati je za sebe i to zgodnim znakom označiš i pokažeš. Bez utvrđenja ove činjenice, za koju je teret dokazivanja bio na tužiocima, nije bilo uslova za sticanje svojine održajem.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužilaca neosnovana i da je drugostepenom odlukom pravilno odbijen tužbeni zahtev jer nije utvrđeno da su tužioci na neki od zakonom predviđenih načina stekli svojinu na označenim nepokretnostima.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci i odbio reviziju tužilaca, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić