Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3678/23 od 17.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog, a usvojena žalba tužioca i preinačena je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu tako što je obavezan tuženi da tužiocu, pored dosuđenog iznosa, isplati još iznos od ukupno 564.849,62 dinara i to za period od 19.-30.06.2015. godine iznos od 7.052,60 dinara i za period od jula 2015. godine do novembra 2017. godine u mesečnim iznosima od po 19.234,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos mesečne zakupnine počev od 15- og u mesecu do isplate i u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka, pored dosuđenog iznosa od 168.284,80 dinara, isplati iznos od još 190.590,20 dinara (ukupno 358.875,00 dinara), dok je u preostalom pobijanom usvajajućem delu, prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u celosti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se, između ostalog, i na razloge koji su predviđeni članom 404. Zakona o parničnom postupku.

S`obzirom na to da je pobijanom drugostepenom presudom delimično preinačena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevu za isplatu naknade u visini zakupnine i za period od 19.06.2015. godine zaključno sa novembrom 2017. godine, Vrhovni sud je, prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, našao da je u tom delu revizija tuženog dozvoljena prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji tuženog u ovom delu kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući presudu drugostepenog suda u pobijanom preinačujućem delu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog u tom delu neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 2015. godine bio ovlašćen od strane Ruske stranke da pronađe adekvatan poslovni prostor u Novom Sadu u kojem bi se nalazila kancelarija ove stranke. Nakon podnošenja molbe gradonačelniku 20.5.2015. godine, isti je preporučio Javnom preduzeću „Poslovni prostor” u Novom Sadu da Ruskoj stranci da u zakup poslovni prostor površine 92,83 m2 u ulici ... br. .. u Novom Sadu. Na sednici Komisije za sprovođenje postupka davanja u zakup poslovnog prostora održanoj 9.6.2015. godine, doneta je Odluka o davanju predmetnog poslovnog prostora u zakup neposrednom pogodbom, a visina zakupnine je utvrđena u iznosu od 23,00 boda po m2 mesečno. U trenutku kada je trebalo da se zaključi ugovor o zakupu, račun Ruske stranke je bio u blokadi i predsednik ove stranke nije potpisao ugovor. Tada su tuženi i drugi članovi te stranke shvatili da su izmanipulisani i došli su na ideju da osnuju svoju političku stranku - Jedinstvenu rusku stranku. Dana 19.6.2015. godine, od strane ovlašćenog lica JP „Poslovni prostor” predati su ključevi predmetnog poslovnog prostora lično tuženom na revers. Dana 4.3.2016. godine, u Registar političkih stranaka upisana je Jedinstvena ruska stranka sa sedištem Novom Sadu, ulici ... broj .., a kao zastupnik stranke je upisan tuženi. Dana 19.5.2016. i 28.12.2016. godine tuženi se u svojstvu predsednika Jedinstvene ruske stranke obratio Gradonačelniku Novog Sada sa zahtevom za izdavanje u zakup ovog poslovnog prostora. U međuvremenu je došlo do reorganizacije u JP „Poslovni prostor”, pa ugovor o zakupu između JP „Poslovni prostor” i Jedinstvene ruske stranke u pisanoj formi nikada nije zaključen. Tuženi, i pored više upućenih poziva da vrati ključeve predmetnog poslovnog prostora, iste nije vratio.

U Izveštaju o kontroli prostora od 11.6.2020. navedeno je da je u prostoru zatečen tuženi, koji je rekao da predmetni poslovni prostor koristi za potrebe kancelarijskih poslova Jedinstvene ruske stranke. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 6918/2017 od 14.9.2022. godine, obavezan je tuženi da tužiocu preda u posed predmetni poslovni prostor, prazan od lica i stvari. Prostor je vraćen tužiocu 19.5.2023. godine, u postupku izvršenja navedene pravnosnažne presude, tako što je otvoren uz pomoć ključara u prisustvu dva svedoka, konstatovano je da nema stvari za popis i nakon zamene brave su svi primerci ključeva predati predstavnicima izvršnog poverioca. U posedu predmetnih poslovnih prostorija, tuženi se nalazio u periodu od 19.6.2015. godine do 19.5.2023. godine i iste su korišćene za potrebe Jedinstvene ruske stranke. Veštak ekonomsko-finansijske struke Vladan Krstin izvršio je obračun izgubljene zakupnine predmetnog poslovnog prostora po osnovu dve moguće površine: 1A varijanta- prema površini predmetnog poslovnog prostora uvećanog za srazmerni deo zajedničkih delova zgrade od 113,32 m2 i 1B varijanta - prema stvarnoj površini samog poslovnog prostora od 92,83 m2. Nakon primedbi tuženog, izvršeno je novo veštačenje od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke Ognjena Markovića, sa čijim nalazom i mišljenjem se usaglasio i veštak Vladan Krstin, na osnovu čega je utvrđena visina izgubljene zakupnine za period od 19.06.2015. godine do 26.08.2022. godine u ukupnom iznosu od 1.720.479,86 dinara (prema 1A varijanti), odnosno u iznosu od 1.658.106,62 dinara (prema 1B varijanti), prema kojoj je tužilac opredelio tužbeni zahtev.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu članova 262, 277, 581 i 583 Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da tužiocu isplati zakupninu za korišćenje predmetnog poslovnog prostora prema 1B varijanti usaglašenog nalaza i mišljenja veštaka, ali samo za period od 27.11.2017. godine do 26.8.2022. godine, dok je, smatrajući osnovanim prigovor tuženog o zastarelosti tužiočevog potraživanja, odbio tužbeni zahtev za period od 19.06.2015. godine zaključno sa novembrom 2017. godine.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da se radi o isplati zakupnine. Prema stanovištu ovog suda, tužilac u ovoj parnici potražuje naknadu koristi u visini zakupnine koju bi ostvario da je tuženi vratio ključeve poslovnog prostora, odnosno tuženi je u spornom periodu koristio tužiočev poslovni prostor bez pravnog osnova, odnosno neovlašćeno, te je dužan da tužiocu naknadi korist koju je imao od njegove upotrebe, a ta korist je zakupnina koju nije plaćao tužiocu kao vlasniku poslovnog prostora, zbog čega je na strani tužioca izostalo uvećanje imovine koje je mogao da ostvari da je predmetni poslovni prostor izdao u zakup trećem licu. Kako se potraživanje tužioca ne odnosi na isplatu zakupnine, jer ugovor o zakupu nije ni zaključen, nego na korist koju je tuženi imao od upotrebe tuđe stvari, osnov potraživanja tužioca je u članu 219. Zakona o obligacionim odnosima, na koji se primenjuje opšti zastarni rok od 10 godina, koji je propisan članom 371. istog zakona. S toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženog da tužiocu isplati naknadu u visini mesečne zakupnine i za period od 19.06.2015. godine do novembra meseca 2017. godine, u ukupnom iznosu od 564.849,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa (u skladu sa članom 42. Odluke o davanju u zakup poslovnog prostora u javnoj svojini Grada Novog Sada).

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka drugostepenog suda u preinačujućem delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava u pogledu osnova i zastarelosti potraživanja tužioca.

Odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), regulisan su opšta pravila sticanja bez osnova. Odredbom stava 1. ovog člana, propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi, dok je odredbom stava 2. propisano da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2). Nakon toga su propisana pravila vraćanja, pa je tako odredbom člana 214. istog zakona propisano da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticala nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva, dok je članom 219. propisano da kada je neko upotrebio tuđu stvar u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da osnov potraživanja tužioca nije zakupnina jer je izostalo zaključenje ugovora o zakupu, pa se s toga ne može primeniti trogodišnji rok zastarelosti koji je propisan članom 372. stav 1. ZOO, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istako tuženi. U konkretnom slučaju, činjenično je utvrđeno da je tuženi 19.6.2015. godine na revers dobio ključ od spornog poslovnog prostora, u vreme kada je kao ovlašćeno lice predstavljao Rusku stranku, ali da ova stranka nikada nije zaključila ugovor o zakupu, niti je stupila u posed ovog poslovnog prostora, a tuženi ključeve od navedenog poslovnog prostora nije vratio, već je bio u posedu istog bez pravnog osnova, koristeći ga za potrebe Jedinstvene ruske stranke koju je osnovao 4.3.2016. godine i koju je registrovao sa sedištem na adresi predmetnog poslovnog prostora.

Dakle, tuženi je koristio poslovni prostor bez valjanog pravnog osnova i bez plaćanja zakupnine i zato duguje tužiocu kao vlasniku ove nepokretnosti naknadu prema pravilima instituta sticanja bez osnova u smislu člana 210. i 219. ZOO, na koji se primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja od 10 godina iz člana 371 ZOO. Naknada je pravilno utvrđena u visini iznosa koji bi tužilac mogao ostvariti po osnovu zakupa da predmetni poslovni prostor nije bio u posedu tuženog, odnosno u visini tržišne cene zakupnine ove nepokretnosti (a ne na osnovu Odluke JP „Poslovni prostor“ o utvrđivanju vrednosti boda) u periodu od predaje ključeva na revers tuženom 19.06.2015. godine do dana veštačenja 26.08.2022. godine, u granicama postavljenog tužbenog zahteva, prema varijanti 1B usaglašenog nalaza i mišljenja veštaka, odnosno prema stvarnoj površini prostora i bez uslova koji se odnose na Rusku stranku koja nikada nije zaključila ugovor o zakupu ovog poslovnog prostora. Takođe, zbog nesavesnosti tuženog, pravilno je tužiocu dosuđena naknada sa zateznom kamatom od dana sticanja prema članu 214. ZOO, a to je u svakom mesecu datum dospeća zakupnine koju bi tuženi morao da plati tužiocu da je sa njim zaključio ugovor o zakupu.

Kako se izjavljenom revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude u preinačujućem delu sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u potvrđujućem delu pravnosnažne drugostepene presude na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u ovom delu.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog (kasacionog) suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Naime, potvrđujućim delom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu koristi u visini zakupnine koju bi ostvario u periodu od decembra 2017. godine do 26.08.2022. godine U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su utvrdili (a činjenično stanje ne može biti predmet ispitivanja revizijskog suda prilikom odlučivanja o posebnoj reviziji) da je tuženi u ovom periodu bez pravnog osnova, dakle neovlašćeno, koristio tužiočev poslovni prostor za potrebe političke stranke čiji je bio osnivač i zastupnik.

U podnetoj reviziji nije izloženo pravno pitanje koje je od opšteg interesa ili u interesu ostvarivanja ravnopravnosti građana, a po oceni Vrhovnog suda takvo pitanje u ovom sporu i ne postoji. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude donete u istim ili bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima koje bi, zbog drugačijeg presuđenja, ukazivale na potrebu odlučivanja radi ujednačavanja sudske prakse. Ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima nije razlog da se odluči o posebnoj reviziji u odsustvu ostalih uslova za primenu navedenog institut.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena u potvrđujućem delu drugostepene presude.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 27.11.2020. godine sa označenom vrednosti spora od 2.164.067,91 dinara, a preinačena je podneskom tužioca od 30.11.2022. godine, sa zahtevom za isplatu ukupnog iznosa od 2.488.121,03 dinara. Vrednost predmeta spora pobijanog potvrđujućeg dela je 1.093.257,34 dinara, koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, zbog čega revizija tuženog u ovom delu nije dozvoljena prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković