Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž 3387/19 od 28.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P 2867/19 od 25.07.2019. godine u prvom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u drugom i trećem stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da na ime kašnjenja u ispunjenju novčane obaveze isplati iznos od 20.000,00 dinara u skladu sa članom 5. i članom 10. Zakona o rokovima za izmirenje novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i tuženi obavezan da na ime troškova spora plati tužiocu iznos od 23.200,00 dinara u roku od osam dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi tumačenja prava - pojma privredni subjekt, upotrebljenog u Zakonu o rokovima za izmirenje novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 119/12 ... 91/19), ali i radi usaglašavanja pobijane presude sa obrazloženim pravnim stavom Spp 34/13 koje je ovaj sud usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 13.05.2014. godine.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac registrovanog poljoprivrednog gazdinstva. Između stranaka je u određenom vremenskom periodu postojala poslovna saradnja u kojoj su tuženom, prema njegovim potrebama i trebovanjima, isporučivani poljoprivredni proizvodi. Tuženom je 25.12.2017. godine isporučeno povrće, po vrsti i količini iz otkupnog lista od navedenog datuma, ukupne vrednosti od 5.250,00 dinara. Isporučeno povrće tuženi nije platio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog na isplatu cene isporučene i preuzete robe, ali i na plaćanje iznosa od 20.000,00 dinara u skladu sa članom 5. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, nalazeći da tužilac ima svojstvo poljoprivrednog subjekta u smislu člana 2. tačka 3. tog zakona i da je tuženi zadocnio sa ispunjenjem svoje novčane obaveze.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu traženog iznosa od 20.000,00 dinara. Po nalaženju tog suda, odredbe člana 5. i 10. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama su pogrešno primenjene jer tužilac, kao fizičko lice na koje je registrovano poljoprivrednog gazdinstvo, nema svojstvo preduzetnika iz člana 83. Zakona o privrednim društvima i zato se njegov pravni odnos sa tuženim ne može smatrati komercijalnom transakcijom u smislu navedenog zakona, zbog čega neosnovano traži isplatu označenog iznosa.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama uređeni su rokovi izvršenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, između privrednih subjekata, odnosno između subjekata javnog sektora, a u cilju sprečavanja neizmirenja novčanih obaveza u roku (član 1. stav 1). Prema odredbi člana 2. navedenog zakona, komercijalne transakcije su ugovorene transakcije između subjekata javnog sektora i privrednih subjekata, između privrednih subjekata, odnosno između subjekata javnog sektora koje se odnose na isporuku dobara, odnosno pružanje usluga uz naknadu, u koje se ubrajaju i građevinski i investicioni radovi, kao i komunalne usluge (tačka 1), a privredni subjekt je privredno društvo i preduzetnik osnovan u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva, kao i zadruga i registrovano poljoprivredno gazdinstvo i ostala pravna lica osnovana u skladu sa posebnim zakonom (tačka 3).

Iz navedene odredbe člana 2. tačka 3. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, po shvatanju revizijskog suda, jasno sledi da je registrovano poljoprivredno gazdinstvo privredni subjekt u smislu tog zakona. Navedeni zakon je poseban zakon u odnosu na Zakon o poljoprivrednom i ruralnom razvoju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 41/09) i Zakon o podsticajima poljoprivredi i ruralnom razvoju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 10/13) koji bliže određuju značenje izraza poljoprivredno gazdinstvo, ali i u odnosu na Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 36/11) koji određuje pojam privrednog društva (član 2) i preduzetnika (član 83).

Zbog toga nije pravilno shvatanje drugostepenog suda da registrovano poljoprivredno gazdinstvo nije privredni subjekt u smislu Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i da se zato njegov sporni odnos sa tuženim povodom isporuke robe ne može smatrati komercijalnom transakcijom u smislu tog zakona.

Cilj i svrha Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama je pospešivanje i jačanje finansijske discipline, u smislu blagovremenog ispunjenja novčanih obaveza između subjekata na koje se taj zakon odnosi. Pod novčanom obavezom u svrhu primene tog zakona smatra se iznos ugovorene naknade za isporuku dobara, odnosno pružanje usluga navedene u ugovoru, fakturi ili drugom odgovarajućem zahtevu za isplatu, uključujući i direktne troškove nabavke (član 2. tačka 4). Odredbom člana 3. i člana 4. tog zakona propisani su maksimalni rokovi za ispunjenje novčanih obaveza, a članom 5. je predviđena i posebno subjektivno pravo poverioca imovinske prirode - pravo na naknadu za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze u visini od 20.000,00 dinara. Propisivanje posebne naknade, koja po svojoj pravnoj prirodi predstavlja vrstu novčane kazne dužnika novčane obaveze, svoj osnov ima u samom zakonu i ista dospeva sa padanjem dužnika u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze.

Iz navedenih razloga, revizijski sud je preinačio drugostepenu presudu u pogledu odluke o zahtevu kojim je tužilac tražio od tuženog isplatu iznosa od 20.000,00 dinara, na osnovu člana 5. označenog zakona, tako što je žalbu tuženog odbio i pogledu tog zahteva potvrdio prvostepenu presudu.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji i zato, shodno članu 153. stav 1. ZPP, ima pravo na naknadu troškova tog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Visina ovih troškova određena je u skladu sa članom 154. ZPP, primenom Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i nakndama troškova za rad advokata. Tuženi je za slučaj zadocnjenja sa isplatom dosuđenih troškova dužan platiti i zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti presude, u skladu sa članom 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić