Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 83/25 od 04.03.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem, usvajajućem delu stava četvrtog i u stavu šestom izreke i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u potvrđujućem delu (stav prvi izreke), tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr.zakon) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005...6/2015) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se opisno ukazuje revizjom ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke (u daljem tekstu: tužilja i tuženi) su zaključile brak 31.05.2015. godine u Aranđelovcu i njihovi bračni odnosi su poremećeni do te mere da je njihova zajednica života faktički prekinuta i više se ne ostvaruje svrha braka. Parnične stranke imaju troje maloletne dece i to sinove VV rođenog ...2011. godine, GG rođenog ...2014. godine i DD rođenog ...2019. godine. Iz izveštaja Centra za socijalni rad u Aranđelovcu od 11.08.2023. godine, proizilazi da je mišljenje ovog organa starateljstva da je u najboljem interesu maloletne dece da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da njihovo prebivalište bude na adresi prebivališta majke, a da se lični odnosi maloletne dece i tuženog odvijaju prema modelu viđanja koji je usvojen u stavu trećem izreke prvostepene presude, s obzirom da stranke u toku postupka nisu istakle primedbe da takav model ne funkcioniše jer je isti model određen i rešenjem o privremenoj meri P2 76/23 od 30.08.2023. godine. Mesečne potrebe svakog deteta ponaosob iznose od 20.000,00 do 25.000,00 dinara, a što obuhvata troškove ishrane, odeće, obuće, higijene, deo troškova stanovanja koji pada na decu, troškove školskih i vanškolskih aktivnosti, rekreativne nastave, ekskurzije, izleta, letovanja, zimovanja i zabave. Prema izveštaju poslodavca tuženog „EE“ DOO ..., njegova prosečna mesečna zarada iznosi 71.937,63 dinara i tuženi nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica. Tužilja je zaposlena u štampariji „ĐĐ“ DOO u Aranđelovcu i mesečni prosek njene zarade je 67.330,00 dinara. U toku postupka, prvostepeni sud je ukinuo svoje rešenje od 22.02.2024. godine kojim je bilo određeno veštačenje od strane Instituta za mentalno zdravlje Beograda, budući da se ova ustanova izjasnila da u skladu sa svojim Pravilnikom o veštačenjima vrši samo procenu roditeljske podobnosti i kapaciteta, ali bez izjašnjavanja o tome kojem roditelju treba dodeliti starateljstvo nad decom i bez izjašnjavanja o modelu uređenja ličnih odnosa dece i roditelja, nakon čega punomoćnik tuženog nije postupio po nalogu suda i drugačije opredelio zadatak veštačenja, niti je od strane tuženog uplaćen predujam za troškove veštačenja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje je drugostepeni sud prihvatio kao pravilno i potpuno, prvostepeni sud je primenom člana 41. Porodičnog zakona razveo brak parničnih stranaka, primenom člana 6, 61, 77. i 270. Porodičnog zakona i člana 3. i 6. Konvencije o pravima deteta je odlučio da se maloletna deca stranaka povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i odredio model održavanja ličnih kontakata deca sa ocem koji je predložen od strane nadležnog centra za socijalni rad kao organa starateljstva. Visinu doprinosa tuženog u izdržavanju maloletne dece prvostepeni sud je utvrdio primenom člana 73, 154, 160. do 163. Porodičnog zakona, obavezujući tuženog da za svako dete doprinosi u izdržavanju mesečnim iznosom od po 12.000,00 dinara, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev tužilje kao previsoko postavljen i u celosti je odbio protivtužbeni zahtev tuženog. Odluku o poveravanju maloletne dece majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz istovremeno odbijanje zahteva oca da se deca povere njemu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, prvostepenog suda je zasnovano na stručnom mišljenju koje je dao tim nadležnog Centra za socijalni rad u Aranđelovcu, koji je vršio procenu roditeljskih kapaciteta i podobnosti parničnih strana i našao da je majka podobniji roditelj da samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnom decom i da je to u najboljem interesu svo troje decu. Prihvatajući mišljenje nadležnog oragana starateljstva, prvostepeni sud je stavio van snage svoje rešenje od 22.02.2024. godine kojim je određeno veštačenje od strane Instituta za mentalno zdravlje Beograd, a koje je predložio tuženi sa zadatkom da komisija veštaka utvrdi najbolji interes maloletne dece za poveravanje i utvrđivanje roditeljskih kapaciteta oba roditelja. Kako tuženi nije postupio po nalogu suda iz navedenog rešenja o veštačenju i nije platio predujam potreban za troškove veštačenja, ovaj sud je stavio van snage rešenje o komisijskom veštačenju, smatrajući da ostali izvedeni dokazi u toku postupka pružaju dovoljno relevantnih činjenica za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava i prihvatio mišljenje nadležnog organa starateljstva da majci treba poveriti decu na samostalno vršenje roditeljskog prava, posebno u situaciji kada deca i aktuelno žive sa njom.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio stanovište i argumentaciju prvostepenog suda u pogledu odluke o poveravanju maloletne dece parničnih stranaka majci kao roditelju koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo i sa kojim će deca živeti na njenoj adresi prebivališta, smatrajući da je ovakva odluka, koja se sad pobija revizijom, pravilno zasnovana na stručnom mišljenju organa starateljstva i da nije bilo potrebno sprovođenje komisijskog veštačenja.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana pravnosnažna odluka o vršenju roditeljskog prava doneta je pravilnom primenom materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta, propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana, propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere.

Ova obaveza preuzeta je i članom 6. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005, 72/2011 i 6/2015), kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Prema odredbi člana 61. stav 1. ovog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, dok prema odredbi stava 4. istog člana dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta prema odredbi člana 266. stav 1. Porodičnog zakona., dok je prema odredbama člana 270. istog zakona sud dužan da, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Najbolji interes deteta je pravni standard koji se procenjuje na osnovu niza objektivnih i subjektivnih okolnosti, a u svakom slučaju elementi za procenu najboljeg interesa deteta obuhvataju, između ostalog, mišljenje deteta, očuvanje porodične sredine i održavanje odnosa, ali i zdravlje, briga, zaštita i sigurnost deteta. Interes maloletnog deteta je da se između njega i roditelja sa kojim ne živi razvije odnos ljubavi, poverenja, međusobnog uvažavanja, privrženosti, poštovanja ličnosti i dostojanstva, pa je stoga svako dužan da se rukovodi tim interesom u svim aktivnostima koji se tiču deteta (član 6. stav 1. Porodičnog zakona). Saglasno odredbama Porodičnog zakona i odgovarajućim normama međunarodnog prava, pre svega citiranim odredbama Konvencije o pravima deteta, svako dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih uslova za njegov pravilan rast i razvoj, pravo na obrazovanje u skladu sa sposobnostima, željama i sklonostima, pravo na odmor i slobodno vreme, kao i na igru i rekreaciju koja odgovara njegovom uzrastu. Ova prava deteta su u korelaciji sa obavezama roditelja da mu obezbede uslove za ostvarivanje tih prava, u skladu sa svojim mogućnostima.

Tuženi izjavljenom revizijom osporava pravnosnažnu odluku sudova o poveravanju maloletne dece stranaka majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, smatrajući da ovakva odluka nije u najboljem interesu maloletne dece, posebno dva starija sina koji, po navodima revidetna, žele da žive sa njim, a ne sa majkom. Revizijom se posebno osporava odluka prvostepenog suda da u dokaznom postupku ne izvodi dokaz komisijskim veštačenjem koji je predložio tuženi.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se neosnovano osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava u tumačenju i primeni pravnog standarda najboljeg interesa dece. Naime, najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta, je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast, zrelost i emotivne potrebe. Navode revidenta da je sud pogrešno cenio najbolji interes maloletne dece jer nije cenio njihove želje i potrebe, posebno najstarijeg deteta VV, te da je on kompetentniji roditelj za samostalno vršenje roditeljskog prava, Vrhovni sud ne prihvata kao osnovane. Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi, obrazlažući donetu odluku o vršenju roditeljskog prava, naveli da su imali u vidu uzrast dece, ali i činjenicu da je stručni tim nadležnog Centra za socijalni rad u Aranđelovcu, koji je radi procene roditeljskih kapaciteta i podobnosti oba roditelja obavio intervju sa decom i izvršio opservaciju njihovog ponašanja kako u domaćinstvu majke tako i u domaćnistvu oca, nakon čega je dao jasno mišljenje da je majka trenutno podobniji roditelj da se samostalno stara o sveukupnim potrebama svo troje dece i da nije bilo nikakvih indicija koje bi kompromitovale njenu roditeljsku podobnost, niti adaptiranost dece na samostalan život sa njom nakon faktičkog prekida zajednice života roditelja i preseljenja sa majkom u kuću njenog oca. Takođe, po mišljenju ovog organa starateljstva, pribavljenog u skladu sa članom 270. Porodičnog zakona, maloletna deca stranaka ne treba da se razdvajaju, odnosno u njihovom najboljem interesu je da žive svi zajedno i da se ni jedno dete ne izdvaja, što je aktuelna situacija sa najstarijim sinom koji je, po mišljenju ovog organa, opterećen porodičnim relacijama.

Revizijske navode kojima se kritikuje postupanje prvostepenog suda u vođenju dokaznog postupka u smislu da je odbio predlog za izvođenje dokaza komisijskim veštačenjem na okolnost roditeljskih kapaciteta parničnih stranaka, odnosno da je stavio van snage svoje prethodno rešenje kojom je odredio ovo veštačenja od strane Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, Vrhovni sud ceni kao neosnovane budući da je prvostepeni sud dao jasne i na zakonu zasnovane razloge za ovakvu odluku (koja odluka je procesno-pravne prirode i odnosi se na rukovođenja glavnom raspravom). Pri tome, radi se o ponavljanju navoda koje je tuženi isticao i u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje se drugostepeni sud izjasnio tako da je pribavljanje stručnog mišenja nadležnog oragana starateljsta na okolnost roditeljske kompetencije parničnih stranaka dovoljno za odlučivanje, a da bi izvođenje dokaza veštačenjem u situaciji kada tuženi nije postupio po nalogu suda i uplatio predujam za troškove veštačenja nepotrebno prolongiralo postupak odlučivanja o vršenju roditeljskog prava koji je po zakonu hitan, koje obrazloženje u celosti prihvata i revizijski sud.

Revizijski navodi o eventualnom nasilnom ponašanju oca tužilje prema maloletnoj deci stranaka kao razlog zbog čega treba da budu poverena ocu ne mogu biti predmet razmatranja u ovom postupku, već eventualnog nekog drugog sudskog postupka ili postupka pred drugim nadležim organom u kome bi se raspravljalo i odlučivalo o eventualnom nasilju u porodici.

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud nalazi da je doneta pravilna odluka o vršenju roditeljskog prava koja je u svakom slučaju podložna izmeni u slučaju da se promene oklonosti kojima se sud rukovodio prilikom odlučivanja.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković