Presudom Višeg suda u Šapcu Gž 1290/2023 od 03.03.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Loznici P 1288/21 od 30.01.2023. godine u obavezujućem delu prvog i drugog, kao i u četvrtom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi na isplatu naknade nematerijalne štete za fizičke bolove u iznosu od 70.000,00 dinara i za strah u iznosu od 60.000,00 dinara, sve sa zateznom zakonskom kamatom od 30.01.2023. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Loznici P 1288/21 od 30.01.2023. godine u obavezujućem delu trećeg stava izreke tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 157.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da nadoknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 152.400,00 dinara, dok je preko dosuđenog a do traženog iznosa od 4.900,00 dinara zahtev tuženog odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donetog u drugom stepenu tužilac je, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP. Odredbom člana 479. stav 6. tog zakona propisano je da protiv odluke drugostepenog suda (u postupku u sporu male vrednosti) nije dozvoljena revizija. Navedena odredba nalazi se u delu zakona kojim je uređen poseban postupak u sporovima male vrednosti, i kao posebna odredba isključuje primenu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP o dozvoljenosti revizije u slučaju kada je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava. Prema stavu 2. te odredbe, Vrhovni sud odlučuje o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, o tužiočevoj posebnoj reviziji u ovom sporu potrebno je odlučivati radi razmatranja pravnog pitanja i tumačenja prava u pogledu zahteva za naknadu štete koju je pretrpelo neko lice prilikom otklanjanja štete drugog, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 1. tog člana učinjene u drugostepenom postupku, na koju revident ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sprečio pokušaj razbojništva u prodajnom objektu tuženog i nanošenje težih povreda zaposlenom tuženog koji se suprotstavio naoružanom napadaču. Tužilac je uspeo da napadaču izbije nož iz ruke i da ga zatim uz pomoć drugog zaposlenog savlada, i zadrži do dolaska policije. Prodajni objekat tuženog ima obezbeđenje koje je tog dana radilo samo u prvoj smeni (pokušaj razbojništva dogodio se u večernjim časovima). U tom događaju tužilac je pretrpeo strah zbog neposredne životne ugroženosti u trajanju od 10 minuta, a zatim je zapao u reaktivno stresno stanje u trajanju od mesec dana, tokom kojeg mu je bila poremećena psiho-fizička ravnoteža. To stanje ispoljavalo se napetošću i anksioznošću, praćenim telesnim manifestacijama (ubrzan rad srca, znojenje, osećaj nedostatka vazduha), nesanicom, padom raspoloženja i voljno nagonskih dinamizama. Po proteku tog perioda kod tužioca se povremeno evociraju stanje nelagode i neprijatnosti prilikom podsećanja na taj događaj i pomisli na susret sa napadačem. Kod tužioca su nakon tog događaja konstatovana dva ovalna krvna podliva veličine od oko 3cm na zadnjoj strani desne podlaktice, dve crtaste oguljotine dužine 3-4 cm i lak otok podlaktice u celini. Tužilac je zbog tih povreda trpeo kratkotrajni fizički bol jakog intenziteta, bol srednjeg intenziteta u trajanju od šest sati i slabog intenziteta dva dana.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da nadoknadi tužiocu nematerijalnu štetu za pretrpljeni strah i fizičke bolove. Po stanovištu tog suda, tuženi je objektivno odgovoran za nastalu štetu jer u svom prodajnom objektu nema radnika obezbeđenja tokom celog radnog dana, što bi morao imati zbog ovakvog ili sličnih događaja koji se uvek mogu desiti, na šta su mu ukazivali i zaposleni u tom objektu. Visinu novčane naknade za utužene vidove nematerijalne štete prvostepeni sud je odredio primenom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, ne postoji objektivna odgovornost tuženog za nastalu štetu u smislu članova 173-177 Zakona o obligacionim odnosima jer se delatnost kojom se bavi ne može smatrati opasnom delatnošću, a ne postoji ni njegova subjektivna odgovornost zato što nema zakonsku obavezu da u obavljanju trgovinske delatnosti ima obezbeđenje. Osim toga, po shvatanju drugostepenog suda, tužilac nije bio neposredno napadnut, već se sam umešao u događaj, što je društveno i moralno opravdano, ali nije bio u obavezi da to učini i zato isključivu odgovornost za štetu u ovom slučaju ima štetnik, a ne tuženi.

Po oceni Vrhovnog suda, izloženo pravno stanovište o nepostojanju obaveze tuženog na naknadu štete koja je tužiocu naneta u štetenom događaju nije na zakonu zasnovano.

Odredbom člana 161. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko pretrpi štetu otklanjajući od drugog opasnost štete, ima pravo zahtevati od njega naknadu one štete kojoj se razumno izložio. Tužilac je pretrpeo nematerijalnu štetu otklanjajući od tuženog opasnost nastanka štete po njegovu imovinu (prihod ostvaren prodajom robe), i život i zdravlje njegovih zaposlenih. On je u štetnom događaju, sprečavajući pokušaj razbojništva u prodajnom objektu tuženog, iskazao hrabrost i socijalno prihvatljivo ponašanje osobe koja se zatekla u objektu i pružila pomoć ugroženim licima. Zato tužena po označenoj zakonskoj odredbi odgovara za nastalu štetu, kojoj se tužilac razumno izložio u štetnom događaju.

Prema odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, sud će dosuditi pravičnu novčanu naknadu za pretrpljene fizičke bolove i strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, osnovni kriterijumi za određivanje naknade za strah su njegov intenzitet i dužina trajanja. Zato se pravična novčana naknada može dosuditi za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja. Ako je intenzivan strah kratko trajao, naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog. U konkretnom slučaju, tužilac je trpeo kratkotrajni intenzivan strah zbog neposredne životne ugroženosti, ali je njegova psihička ravnoteža zbog pretrpljenog straha bila narušena u dužem vremenskom periodu (tokom kojeg je tražio i pomoć psihijatra), sa manifestacijama koje su utvrđene veštačenjem. Zato, po stanovištu revizijskog suda, tužiocu pripada pravo na naknadu štete za pretrpljeni strah u iznosu koji je prvostepeni sud dosudio pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a koju je dužan isplatiti tuženi u smislu člana 161. stav 3. tog zakona.

Međutim, intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova ne opravdavaju dosuđivanje novčane naknade u smislu citiranog člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tako da nisu osnovani revizijski navodi kojima tužilac osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava u pogledu odluke o naknadi za pretrpljeni strah.

Tuženi je, bez obzira na delimičan uspeh tužioca u sporu, dužan nadoknaditi sve troškove parničnog postupka jer su oni određeni prema vrednosti sa kojom je tužilac delimično uspeo u ovom sporu. Naime, u slučaju delimičnog uspeha tužioca u sporu za naknadu nematerijalne štete troškovi postupka na ime nagrade za rad advokata i na ime sudske takse određuju se prema visini dosuđenog iznosa naknade, a troškovi veštačenja u celini, nezavisno od visine dosuđene naknade.

Iz tih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u drugom, a na osnovu člana 414. stav 1. istog zakona kao u trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 153. i člana 154. ZPP. Tužioci su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara i sudske takse za reviziju u iznosu od 9.400,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 14.100,00 dinara. Visina dosuđenih troškova određena je primenom Advokatske tarife i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora od 70.000,00 dinara - iznosu sa kojim je tužilac uspeo u ovom sporu.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković