Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1877/23 od 19.10.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je usvojena, a žalba tuženog odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijenom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav šesti, sedmi, osmi, deveti i deseti izreke), tako što je obavezan tuženi da tužiocu AA na ime vrednosti k.p. br. .../... KO ..., pored dosuđenog iznosa od 703.913,60 dinara isplati još iznos od 2.863.033,20 dianra, ukupno 3.566.946,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate; tužilji BB na ime vrednosti k.p. br. .../... KO ..., pored dosuđenog iznosa od 208.692,30 dinara isplati još iznos od 1.019.020,25 dinara, ukupno 1.227.712,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate; tužilji VV na ime vrednosti k.p. br. .../... KO ..., pored dosuđenog iznosa od 208.692,30 dinara isplati još iznos od 1.019.020,25 dinara, ukupno 1.227.712,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate i tužiocu GG na ime vrednosti k.p. br. .../... KO ..., pored dosuđenog iznosa od 333.907,80 dinara isplati još iznos od 1.630.432,20 dinara, ukupno 1.964.340,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od još 562.622,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate, dok je prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu (u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke) potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 275.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, u preinačujućem delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, dok u potvrđujućem delu sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj reviziji primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom preinačujućem delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u listu nepokretnosti broj ... KO ..., na parceli .../... u površini od 527 m2, vrsta zemljišta ostalo građevinsko zemljište u svojini, kultura njiva 4. klase, kao imaoci prava upisani su sada pok. DD sa udelom ½ svojina privatna i tužilac AA sa udelom ½ svojina privatna. Tužilac AA je sin i zakonski naslednik DD. U listu nepokretnosti broj ... KO ..., na parceli .../... u površini od 653 m2, vrsta zemljišta ostalo građevinsko zemljište u svojini, kultura njiva 4. klase, kao imaoci prava upisani su BB sa udelom 10/36 svojina privatna, tužilja VV sa udelom 10/36 svojina privatna i tužilac GG sa udelom 16/36 svojina privatna. Tužilac AA je parcelu broj .../... stekao nasledstvom i to udeo od ½ nakon smrti oca 2001. godine a preostalu polovinu nakon smrti majke DD 2021. godine. Navedeno zemljište bilo je poljoprivredno i tužilac AA ga je ranije obrađivao, ali se sada više ne bavi poljoprivredom, osim što u proleće preore zemljište. Za navedeno zemljište tužilac AA je imao kupce ali isto nije prodao, jer je imao nameru da u budućnosti nešto gradi, međutim, od javnih preduzeća dobio je informaciju da gradnja na ovoj parceli nije moguća. Tužilac GG je svoj udeo na parceli od .../... stekao po osnovu nasleđa iza pok. majke 1990. godine, predmetno zemljište je u početku koristio u poljoprivredne svrhe, sejao je određene kulture, ne obrađuje deo parcele koji nije zauzet izgrađenim putem, jer čeka kupce radi prodaje, a do sada nije prodao ovo zemljište, jer čeka veću cenu imajući u vidu da zemljište poskupljuje, ali ga niko ne sprečava u korišćenju tog dela parcele. Planom generalne regulacije prostora za mešovitu namenu zapadno od Subotičkog bulevara i severno od Bulevara vojvode Stepe u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 15/82012, 38/18 i 19/18) i Planom detaljne regulacije gradskog groblja u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 43/18), predmetne parcele broj .../... i .../... KO ... u Novom Sadu, ..., nalaze se u zoni saobraćajne površine, dok je namena zemljišta određena kao površina javne namene – predmetne parcele namenjene su za javnu saobraćajnu površinu, regulaciju ulice Donje Sajlovo. Lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije, a opremljen je uličnim, elektroenergetskim i gasnim instalacijama, kao i uličnom mrežom elektronskih komunikacija. Parcela broj .../... KO ... koristi se u krajnjem severozapadnom delu kao deo asfaltnog kolovoza u ul. Donje Sajlovo, zatim kao zelena površina neposredno uz asfaltni kolovoz tj. površina koja se ne obrađuje u poljoprivredne svrhe, dok najveći deo predmetne parcele predstavlja obradivo poljoprivredno zemljište u preostalom delu parcele. Predmetna parcela je prema važećim planskim aktima u celosti predviđena za javnu površinu. Na osnovu faktičkog stanja krajnji severozapadni deo parcele koji predstavlja asfaltirani kolovoz i zelenu površinu neposredno uz asfaltni kolovoz priveden je planskoj nameni u površini od 104 m2 odnosno 19,74%, dok se preostali deo u centralnom i jugo-istočnom delu predmetne parcele u površini od 432 m2 odnosno 80,26% prema faktičkom stanju koristi kao obradivo poljoprivredno zemljište i ta površina nije privedena urbanističkoj nameni. Predmetna parcela broj .../... KO ... koristi se u krajnjem severo-zapadnom delu kao deo asfaltnog kolovoza u ul. Donje Sajlovo i zelena površina uz asfaltirani kolovoz ul. Donje Sajlovo, dok se ostatak predmetne parcele koristi kao obradivo poljoprivredno zemljište zajedno sa susednim parcelama. Predmetna parcela je prema važećim planskim aktima u celosti predviđena za javnu površinu ul. Donje Sajlovo. Prema faktičkom stanju krajnji severo-zapadni deo predmetne parcele koji predstavlja asfaltirani kolovoz i zelenu površinu neposredno uz asfaltni kolovoz privreden je planskoj nameni u povšrini od 111 m2, odnosno 17%, dok se preostali deo predmetne parcele u centralnom jugo-istočnom delu u površini od 542 m2 odnosno 83% prema faktičkom stanju koristi kao obradivo poljoprivredno zemljište i ta površina nije privedena urbanističkoj nameni. Postupak eksproprijacije u vezi sa predmetnim parcelama nije vođen, niti je tužiocima isplaćena naknada. Visina tržišne vrednosti predmetnih parcela utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, datog na osnovu procene, pri čemu je uzeta u obzir i procena poreske uprave, tako da je vrednost po m2 oduzetog zemljišta 8.227,40 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca. Naime, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu AA pripada novčana naknada u ukupnom iznosu od 703.913,60 dinara, a koji iznos predstavlja tržišnu vrednost oduzetih površina na parceli broj .../... KO ... (104 m2 sve pomnoženo sa 8.227,40 dinara koliko iznosi tržišna vrednost po m2), a da tužiocima BB, VV i GG, spram njihovih udela na parceli broj .../... KO ... pripada novčana naknada i to BB u visini od 208.692,30 dinara prema njenom udelu od 10/36 a koji udeo se ima računati u odnosu na zauzetu površinu od 111 m2, tužilji VV u visini od 208.692,30 dinara prema njenom udelu od 10/36 na toj parceli koji udeo se ima računati u odnosu na zauzetu površinu od 111 m2 i tužiocu GG u visini od 333.907,80 dinara prema njegovom udelu od 16/36 na datoj parceli koji udeo se ima računati u odnosu na zauzetu površinu od 111 m2, a u kom delu su tužioci deposedirani sa predmetne parcele. Zahtev za isplatu novčane naknade za preostalu površinu parcela .../... i .../... KO ..., prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan, jer je utvrdio da su predmetne parcele planskim aktima namenjene u javne svrhe, ali da tužiocima za sada ne pripada pravo na naknadu tržišne vrednosti dela tih parcela, s obzirom na to da nije ispunjen drugi uslov za isplatu naknade, a to je da im je pravo svojine zbog namene zemljišta ograničeno. Ovo iz razloga jer su tužioci predmetne parcele stekli kad su iste bile poljoprivredno zemljište, a da ove parcele od momenta sticanja vlasničkih prava pa i nakon donošenja Plana generalne regulcije prostora za mešovitu namenu zapadnu od Subotičkog bulevara i Severnog Bulevara Vojvode Stepe u Novom Sadu i Plana detaljne regulacije Grdskog groblja u Novom Sadu i dalje mogu nesmetano da se koriste u poljoprivredne svrhe.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama stranaka delimično potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, a preinačio u odbijajućem delu, smatrajući da je tužiocima povređeno pravo na mirno uživanje imovine do čega nije došlo faktičkim radnjama tuženog i deposediranjem tuženog, već donošenjem urbanističkih planova kojima je predviđeno da se na delovima tih parcela gradi saobraćajnica, pa iako tužioci nisu izgubili stvarna prava na predmetnim parcelama da njihovo pravo svojine je postalo nesigurno, izgubilo je deo svoje suštine, jer im je onemogućeno da u punom obimu ostvaruju svojinska ovlašćenja na zemljištu čiji su vlasnici odnosno suvlasnici što predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije. Stoga je smatrao da je tuženi u obavezi da tužiocima isplati naknadu zbog povrede prava na mirno uživanje imovine i za preostali deo predmetnih parcela koje nisu zauzete i to u visini tržišne vrednosti predmetnih parcela, jer se na taj način uspostavlja pravična ravnoteža između interesa tužilaca i javnog interesa.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda u delu u kome je preinačio prvostepenu presudu zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 58. stav 2. Ustava Republike Srbije, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Garancija prava na imovinu predviđena je i odredbama člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje propisuju da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Međutim, zaštita ovog prava ne znači da država nema pravo da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09 ... 52/2021) propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje i izgradnju objekta javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr).

Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 153/2020) propisano je da su dobra u opštoj upotrebi u javnoj svojini u smislu ovog zakona stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr).

Predmetne parcele tužilaca upisane su u javnoj evidneciji nepokretnosti kao zemljište u građevinskom području, po kulturi su njive četvrte klase, a sporni delovi predmetnih parcela koriste se u poljoprivredne svrhe. Tužioci od donošenja planskih akata – Plana generalne regulacije prostora za mešovitu namenu zapadno od Subotičkog bulevara i severno od Bulevara vojvode Stepe u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 15/82012, 38/18 i 19/18) i Plana detaljne regulacije Gradskog groblja u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 43/18), nisu onemogućeni da sporne delove predmetnih parcela koriste na način na koji su ih do tada koristili. Tužioci nisu faktički lišeni svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktima nisu sprečeni da ih drže, koriste i njima raspolažu u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskih akata prema kojima je namena predmetnog zemljišta određena kao površina javne namene – predmetne parcele namenjene su za javnu saobraćajnu površinu, regulaciju ulice Donje Sajlovo, je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Predmetne parcele na kojima su tužioci nosioci prava svojine odnosno susvojine prema planskim dokumentima tuženog su predviđene za javnu saobraćajnu površinu. To što su predmetne parcele obuhvaćene planskim dokumentima, njihova postojeća namena i titulari stvarnih prava se ne menjaju po automatizmu, niti je zbog činjenice da su planski akti doneti sporno zemljište postalo javna svojina. Postupak oduzimanja zemljišta nije sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji niti je zemljište faktički oduzeto od tužilaca i privedeno nameni predviđenoj planskim aktima. U takvoj situaciji za promenu oblika svojine iz privatne u javnu i isplatu tražene novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta kao za oduzeto pravo svojine nije dovoljno samo da je ono planskim aktima određeno za javnu površinu, već je neophodno da je zemljište i oduzeto i da se koristi kao javna površina, na koji način bi vlasnik bio onemogućen da na njemu ostvaruje vlasnička prava u punom obimu, što ovde nije slučaj.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda, kao i u svetlu stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, treba da dokažu tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. Stoga, a imajući u vidu napred navedeno i utvrđeno činjenično stanje po oceni Vrhovnog suda, tužiocima se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti dela parcele .../... KO ... i dela parcele .../... KO ..., koje parcele se prema faktičkom stanju koriste kao obradivo poljoprivredno zemljište i koji delovi nisu privedeni urbanističkoj nameni, jer se takva naknada dosuđuje vlasniku koji je lišen svoje imovine, a što ovde nije slučaj, s obzirom na to da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Tužiocima, kao vlasnicima odnosno suvlasnicima u takvoj situaciji je osnovno pitanje da li im je povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li im za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini, a što se sve procenjuje u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito od toga (imajući u vidu prirodu i namenu stvari), na koji način je zemljište korišćeno do donošenja planskih akata, na koji način nakon donošenja planskih akata i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da nije ispunjen uslov za isplatu naknade, odnosno da je tužiocima pravo svojine zbog namene zemljišta ograničeno i da se delovi predmetnih parcela od momenta sticanja vlasničkih prava i nakon donošenja urbanističkih akata i dalje mogu da se nesmetano koriste u poljoprivredne svrhe, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocima ne pripada pravo na naknadu i za preostalu površinu predmetnih parcela broj .../... i .../... KO ..., sa kojih razloga je drugostepena presuda preinačena i odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženom prema uspehu u revizijskom postupku i prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude primenom člana 153. stav 1, 154. i 163. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 67.500,00 dinara primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, sa kojih razloga je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, u delu kojim je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda u delu kojim su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca. Prema razlozima nižestepenih sudova deo predmetnih parcela koje su planskim aktima predviđene za površinu javne namene, priveden je toj nameni, zbog čega tužiocima pripada naknada za faktički eksproprisani deo predmetnih nepokretnosti, čija visina je obračunata prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka. Odluke nižestepenih sudova su u svemu u skladu sa sudskom praksom i ne postoji nijedan razlog iz člana 404. ZPP, zbog koga bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tuženog u tom delu, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog u delu kojim je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenih zahteva tužilaca na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da je revizija u tom delu nedozvoljena.

S obzirom na to da prema članu 403. stav 2. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi navedenu dinarsku protivvrednost prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković