Protiv navedene drugostepene presude tužilja-protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u smislu člana 408. Zakona parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), u vezi člana 202. Porodičnog zakona – PZ, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka razveden je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 3871/10 od 10.05.2011. godine, kojom je tuženi obavezan da na ime supružničkog izdržavanja plaća tužilji mesečno iznos od 8.000,00 dinara. Tužilja ima 13 godina radnog staža, ima zdravstvenih problema, karpalni tunel šake i može da pomera šake, ali ništa teže ne može da uhvati, ima osteoporozu i neurološke probleme kičme vrata, ima degenerativne promene, nema mogućnosti da se sa 66 godina zaposli i da radi još godinu i po dana, kako bi stekla pravo na penziju. Pored utvrđenih bolesti tužilji nije konkretno utvrđena nesposobnost za rad, niti ima dokaza da je nesposobna za rad. Živi u svom stanu od 27 m2, potrebe tužilje iznose 2 -3.000,00 dinara za struju, infostan 3 -4.000,00 dinara, za hranu troši koliko ima (nije precizirala), garderobu ne kupuje. Za vreme trajanja braka, postojao je dogovor između stranaka da tuženi radi, a da tužilja bude sa detetom kod kuće i brine o mal. kćerki, tako da se tužilja u toku trajanja braka brinula o kući, kuvala, prala i čistila, iako ima zdravstvenih problema od 42. godine života. Tuženi je otišao u penziju u 51. godini života, pun radni staž, tada je kćerka imala 12 godina, a tužilja 46 godina. Kada je suprug predao zahtev za razvod, tužilja je radila par meseci na zameni kao čistačica. Tuženi ima 71 godinu i penziju od prosečno 73.258.00 dinara, živi u sobi koju iznajmljuje za 200 evra mesečno i koristi kuhinju i kupatilo, često putuje u Bosnu kod rodbine, ide u Nemačku gde živi ćerka i u Austriju gde živi brat tuženog. Ima zdravstvenih problema, jer ima proširenje srčanog zaliska i visok krvni pritisak.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredbe člana 163. stav 1, 164. i 167. Porodičnog zakona, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, i usvojili tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca nalazeći da su ispunjeni uslovi da se utvrdi prestanak njegove obaveze supružanskog izdržavanja tužilje-protivtužene.

Prema odredbi člana 163. Porodičnog zakona (,,Službeni glasnik RS'' 18/05, 72/11 i 6/15), izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina (stav 2.), a izuzetno, izdržavanje supružnika po prestanku braka može se produžiti i posle isteka roka od pet godina, ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi (stav 3.).Članom 167. stav 1. tačka 1. istog zakona, propisano je da izdržavanje prestaje kada istekne vreme trajanja.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti protivtužbenog zahteva.

Naime, u ovom slučaju izdržavanje tužilje-protivtužene bilo je određeno pravnosnažnom sudskom odlukom počev od 10.05.2011. godine, pa ubuduće. Stoga je rok, u smislu člana 163. Porodičnog zakona, istekao 10.05.2016. godine, pa je sa tim danom prestalo pravo tužilje na izdržavanje. Bez zahteva poverioca izdržavanja i dokazivanja neophodnih činjenica o postojanju naročito opravdanih razloga koji ga sprečavaju da radi, izdržavanje ne može biti produženo. Kako je izdržavanje prestalo istekom vremena trajanja izdržavanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenom navedenih zakonskih odredbi zaključili da je tužbeni zahtev tuženog za prestanak supružanskog izdržavanja osnovan i shodno tome, zahtev tužilje- protivtužene neosnovan.

Nisu osnovani revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, obaveza poverioca izdržavanja, da tužbu za produženje izdržavanja mora podneti pre isteka roka od pet godina, proizilazi iz same sadržine citiranih zakonskih odredbi, koje određuju trajanje izdržavanja supružnika. Bez obzira da li je izdržavanje ograničeno ili ne sudskom odlukom, trajanje izdržavanja ograničeno je zakonom na rok od pet godina. Istekom tog roka, bez zahteva za produženje izdržavanja koji se mora podneti do isteka roka od pet godina, izdržavanje ne može biti produženo jer prestaje po zakonu, samim istekom vremena trajanja i ne može se ponovo ostvariti. Kod navedenog, bez uticaja su revizijski navodi o ispunjenosti uslova za produženje izdržavanja tuženoj zbog naročito opravdanih razloga koji je sprečavaju da radi a koji se tiču njenog zdravstvenog stanja i godina života.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda i osporava ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP, te ih ovaj sud neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje- protivtužene i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković