Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11) i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju Fondaciju A. (Fond A.), ovde tužioca, osnovali su 17.01.2005. godine sada pok. V.A. i njegova supruga M.T., oboje iz B. – B. Cilj osnivanja Fonda je bilo obezbeđenje i usmeravanje sredstava za školovanje talentovane omladine u Republici Srbiji. Osnivač V.A., uspešan poslovni čovek iz B., rodom iz Č., je do osnivanja Fonda značajnim novčanim sredstvima bespovratno pomagao srodnike, pripadnike porodice A., radi pokretanja i razvijanja privatnog preduzetništva. Tuženi je unuk njegovog pok. brata, koji je sa ocem živeo u njegovoj rodnoj kući. V.A. je većim novčanim davanjima pomagao oca tuženog u obnavljanju kuće i imanja i kupovini traktora kao i za druge potrebe. Posle njegove smrti je tuženog, koji je rano ostao bez oca, nastavio da pomaže i prema njemu se ponašao kao prema unuku. Pošto je tuženi bio nezaposlen, V.A. je ponudio da finansira kupovinu nepokretnosti za obezbeđenje njegove trajne delatnosti i egzistencije. U tom cilju su postigli konačni dogovor da tuženi kupi tri apartmana na Z. V.A. je sredstvima svoje firme u B. preko banke izvršio uplatu iznosa od 298.096 nemačkih maraka, na račun prodavca po ispostavljenoj profakturi, 08.03.2001. godine na ime kupoprodajne cene. Tuženi je u svojstvu kupca zaključio predugovor sa prodavcem 20.03.2001. godine, a po izgradnji je sa njim overio kupoprodajni ugovor 05.03.2002. godine, uz preuzimanje državine kupljenih apartmana. Kupovinom su obojica bili zadovoljni, a V. je sa suprugom 2003. godine u njima boravio prilikom dolaska na Z.

Novembra 2004. godine na zajedničkom skupu A., V. je saopštio nameru da osnuje fond za stipendiranje mladih talenata i zatražio je da prisutni, koje je on prethodno novčano pomagao, učestvuju u finansiranju. Isto je tražio od tuženog, koji je prihvatio da plaća „koliko i kada može“. Posle osnivanja Fonda, tuženi je izvršio tri mesečne uplate od juna do avgusta 2005. godine po 1000 evra, ukupno 3000 evra. U međuvremenu su sa njim stupili u kontakt zastupnik i advokat Fonda – ovde tužioca radi dogovora o načinu obezbeđenja njegovog trajnog učešća u finansiranju. Predložili su da tuženi prenese svojinu dva apartmana na Fond ili da u nekom određenom roku uplati na račun Fonda vrednost poklonjenog novca za kupovinu apartmana ili da vrši sukcesivne uplate na račun Fonda prema svojim materijalnim mogućnostima. Tuženi nije prihvatio nijedan od ovih predloga ponuđenih u pismenom obliku. Posle toga je protiv njega podneta 12.12.2005. godine krivična prijava, optužbom za krivično delo prevare na štetu sada pok. V. A., povodom finansiranja kupovine tri apartmana na Z. Optužnica je podignuta 17.05.2007. godine, a pravnosnažnom presudom od 03.04.2009. godine tuženi je oslobođen od optužbe.

V.A. je živeo i preminuo u B. 02.12.2006. godine. Svu svoju imovinu ostavio je supruzi M.T. testamentom od 13.01.1994. godine. Potomaka nije imao. Njegova supruga je ugovorom od 22.10.2007. godine ustupila bez tereta i uslova Fondu A. potraživanje koje je njen pok. suprug i ostavilac V.A. imao prema tuženom po osnovu „pozajmice“ za kupovinu apartmana na Z. u iznosu od 298.096 nemačkih maraka odnosno 152.414,06 evra. Umanjenjem tog iznosa za davanja tuženog učinjena Fondu, tužilac u ovoj parnici po tužbi od 13.02.2011. godine potražuje prema njemu iznos od 149.414,06 evra.

Polazeći od utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su ocenili da je sada pok. V.A. usmenim ugovorom o poklonu dao tuženom 289.096 nemačkih maraka za kupovinu tri apartmana na Z. (prenosom navedenog iznosa kupoprodajne cene na račun prodavca) bez ikakvog uslovljavanja, sa ciljem da tuženi kao nezaposleno lice na taj način trajno obezbedi svoje izdržavanje. V.A. je povodom osnivanja Fonda, sadašnje Fondacije A., očekivao da njegovi srodnici koje je novčano pomagao, učestvuju u finansiranju humanitarnog rada Fonda, što su oni obećali. Za tuženog je važilo da vrši uplate, „prema svojim mogućnostima“, kako je on i učinio u tri navrata, ukupnom sumom od 3000 evra. Prestankom uplate i odbijanjem da se u pisanoj formi po ispostavljenim predlozima predstavnika fonda trajno reguliše njegova obaveza, tuženi je po oceni nižestepenih sudova izneverio očekivanja V.A., koji je takvo ponašanje tuženog doživeo kao veliku neblagodarnost, povodom čega su se njihovi odnosi poremetili, te je usledilo i podnošenje krivične prijave.

Na osnovu ovako izvedenih činjeničnih zaključaka nižestepeni sudovi su dalje ocenili da je V.A. hteo da opozove poklon učinjen tuženom i ne samo to, već da je to svoje pravo i ostvario – podnošenjem krivične prijave protiv njega i kasnijim isticanjem imovinsko pravnog zahteva njegovog pravnog sledbenika prema tuženom. Sa takvom argumentacijom su pobijanim presudama usvojili zahtev za traženu isplatu kao potraživanje koje potiče iz opozvanog ugovora o poklonu.

Ovakvo rezonovanje i odlučivanje nižestepenih sudova se ne može prihvatiti jer nije zasnovano na jasnim i neprotivrečnim razlozima, niti na pravilnoj primeni materijalnog prava u vezi sa pitanjem prava na opoziv i povraćaj poklona zbog velike neblagodarnosti poklonoprimca i ustupanja tog prava trećem licu.

Pravilno je pravno shvatanje nižestepenih sudova kojim je pravna priroda ugovornog odnosa između tuženog i sada pok. V.A. povodom kupovine apartmana na Z. na ime tuženog kao kupca 2001. odnosno 2002. godine, definisana kao ugovor o poklonu. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radi se o besteretnom novčanom davanju V.A. kao poklonodavca učinjenom tuženom kao svom unuku i poklonoprimcu radi kupovine nepokretnosti, u cilju obezbeđenja trajnih prihoda i životne egzistencije poklonoprimca. Davanje je učinjeno bez ikakvog tereta ili uslovljavanja, sa jedinim nalogom i uslovom da nepokretnost tuženi upotrebi za rešavanje svoje životne egzistencije i izdržavanja. To je istovremeno bio i motiv i osnov učinjenog dobročinog davanja.

Kako ugovor o poklonu nije regulisan normama pozitivnog zakonodavstva, na njega se primenjuju pravna pravila iz paragrafa 561 do 568 i 937 Srpskog građanskog zakonika, shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Kod ugovora o poklonu poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu dobrovoljno neku imovinsku vrednost a poklonoprimac to prima ili prihvata. Između poklonodavca i poklonoprimca postoji saglasnost o predmetu poklona i volja da se on učini odnosno primi. Motiv (pobuda) da se poklon učini ulazi u sam osnov ovog ugovora. Prema konkretno utvrđenom činjeničnom stanju pobuda poklonodavca V.A. je bila njegov poseban odnos prema poklonoprimcu - unuku pok. brata, detetu koje je rano ostalo bez oca, nezaposlenom licu i njegova jaka želja i volja da obezbedi njegovo trajno izdržavanje i životnu egzistenciju. U tom cilju je jedini nalog tuženom bio da stečenu nepokretnost koristi u svrhu ostvarivanja prihoda. Ovako određeni motiv učinjenog poklona i osnov ugovora između sada pok. V.A. i tuženog, prema utvrđenom činjeničnom stanju i razlozima nižestepenih presuda, kao i stanju u spisima, nije otpao.

Iako je prema utvrđenju prvostepenog suda očekivanje poklonodavca da će tuženi učestvovati u finansiranju novoosnovanog fonda iznevereno, njegovo „iznevereno očekivanje“ nije dovoljno za zaključak o gruboj neblagodarnosti prema poklonodavcu, u smislu pravnog pravila iz paragrafa 567 b Srpskog građanskog zakonika, kako su to ocenili sudovi. Postojanje grube neblagodarnosti je faktičko pitanje koje se na osnovu svih okolnosti slučaja procenjuje kao vrednosno merilo i standard u odnosu na pravila morala i dobrih običaja. U svakom slučaju, za postojanje tog uslova koji darodavcu daje mogućnost opoziva poklona mora da postoji ponašanje poklonoprimca koje predstavlja grubu povredu u odnosu na život, telo, slobodu, ličnost ili imovinu poklonodavca. U konkretnom slučaju takvo ponašanje tuženog je izostalo i nije iskazano prema V.A. do njegove smrti, već se odnosilo na izbegavanje trajnog finansijskog obavezivanja u odnosu na kasnije osnovani fond. Materijalni aspekt takve naknadne, prevashodno moralne, obaveze nema težinu koja bi, u prisustvu ostalih utvrđenih činjenica, mogla da dovede do ocene o gruboj neblagodarnosti prema poklonodavcu, naročito posle izvršenih uplata u korist osnovanog fonda.

Opoziv poklona je pravna mogućnost i lično pravo poklonodavca vezano za prekluzivni rok od tri godine i ako nije iskorišćeno (podnošenjem tužbe sudu) ne može biti preneto na treća lica. U konkretnoj činjeničnoj situaciji, podnošenje krivične prijave protiv tuženog za krivično delo na štetu poklonodavca samo po sebi nema značenje i pravno dejstvo opoziva. Krivični postupak je okončan pravnosnažnom oslobađajućom presudom. Pri tome ne postoje nikakve druge okolnosti koje bi upućivale na siguran zaključak da je V.A. za života iskoristio svoje pravo na opoziv poklona. Opoziv poklona iz razloga grube neblagodarnosti ili osiromašenja poklonodavca ne samo da je vezan za rok, posle čijeg isteka to pravo prestaje, već se mora učiniti preko suda. Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju V.A. nije sudskim putem tražio opoziv poklona, ni povraćaj novčanog iznosa datog radi kupovine nepokretnosti za obezbeđenje izdržavanja tuženog. Razlozi nižestepenih presuda da je poklonodavac hteo i dao opoziv poklona učinjenog tuženom ne proizilaze iz sadržine izvedenih dokaza u spisima. „Iznevereno očekivanje poklonodavca da će poklonoprimac trajno finansirati novoosnovani Fond ne podržava zaključak o gruboj neblagodarnosti u činjeničnoj situaciji kada je poklon učinjen tri godine ranije upravo da bi poklonoprimac kao nezaposleno lice bio obezbeđen trajno u pogledu sticanja prihoda i egzistencije, te da takav osnov i motiv poklona nije prestao odnosno otpao. Takvu izjavu poklonodavac V.A. nije dao tuženom ni izričito a ni prećutno.

Prenošenje poklonodavčevog prava na opoziv i vraćanje poklona na naslednika, kao i na treća lica posle smrti poklonodavca, koji to pravo nije za života koristio, nije pravno osnovano. Predmet nasleđivanja nisu lična prava koja se gase smrću ostavioca već samo imovinska prava, koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti i traju i posle njegove smrti. Isto pravilo važi i za prenošenje prava odnosno potraživanja putem ugovora o ustupanju. Prema odredbi člana 436. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovorom o ustupanju (cesiji) potraživanja ne mogu se na treće lice preneti prava vezana za ličnost poverioca.

U konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji je ostalo sporno potraživanje koje je preneto na tužioca, konkretno njegova pravna priroda i kvalifikacija, što je od značaja za aktivnu legitimaciju po zahtevu u ovoj parnici. Predmet tužiočevog sticanja po ugovoru o ustupanju potraživanja može biti samo potraživanje imovinskopravne prirode. Kako poklonodavac V.A. do svoje smrti 02.12.2006. godine nije podneo tužbu za opoziv i vraćanje poklona učinjenog novčanim davanjem 2001. godine, već je zahtev za vraćanje novčanog iznosa po osnovu opozovanog poklona prvi put postavio tužilac kao treće lice i sticalac po ugovoru o ustupanju potraživanja 2011. godine, ostala je nerešena njegova aktivna legitimacija kao i osnov samog istaknutog zahteva.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno raspravljena činjenična i pravna pitanja od značaja za presuđenje, a odluka o tužbenom zahtevu je zasnovana na nedovoljnim i nejasnim razlozima, što se osnovano ukazuje navodima revizije tuženog, pobijane presude su morale biti ukinute i predmet vraćen na ponovno suđenje, primenom člana 406. stav 1. i 407. stav 2. ZPP, kao u izreci rešenja.

U ponovnom postupku nižestepeni sudovi će voditi računa o primedbama iz ovog rešenja i raspraviti sporna a bitna činjenična i pravna pitanja, te doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.