Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je sestra tužioca. Tužilac je Opštinskim sudom u Kruševcu 27.10.2006. godine podneo tužbu protiv sada pokojnog GG (oca stranaka), tražeći da se utvrdi da je po osnovu nasleđa iza pokojne majke, DD vlasnik sa 1/6 dela nepokretnosti: kuće sa spratom i potkrovljem od tvrdog materijala, jedne čakmare dimenzija 4,5 h 8,00 m, jedne bačvare, dve štale sa ajatom i oborom, dve nedoveršene garaže sa malom prostorijom za ostavu, jedne ograde metalne, sve postojeće na kp. br. .../... KO ..., upisane u list nepokretnosti br. ... KO ... i kp. br. .../..., njiva 4 klase, površine 37,5 ari upisane u list nepokretnosti br. ...KO ..., kao i da se utvrdi da je vlasnik 1/6 traktora ... traktorske prikolice ručne izrade, automobilske prikolice fabričke proizvodnje, jednoobraznog traktorskog pluga i trokrilne traktorske drljače. Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem P 1609/06 od 20.11.2006. godine odredio privremenu meru kojom je GG zabranio otuđenje i opterećenje napred navedenih stvari, odredio da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja tog postupka i da će se sprovesti dostavljanjem rešenja i upisom zabrane otuđenja i opterećenja od strane suda. Postupak u ovom predmetu prekinut je rešenjem od 15.07.2010. godine, zbog smrti GG. GG je sa tuženom zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju 19.11.2007. godine, koji je overen od strane sudije Oštinskog suda u Kruševcu u predmetu 3R .../07, kojim je raspolagao pokretnim i nepokretnim stvarima, čije otuđenje i opterećenje mu je bilo zabranjeno napred određenom privremenom merom, kao i nepokretnim stvarima, koje nisu bile njegova svojina, već trećih lica. GG je umro 29.05.2010. godine, a postupak raspravljanja njegove zaostavštine prekinut je i tužilac je upućen na parnicu protiv tužene radi dokazivanja da ugovor o doživotnom izdržavanju od 19.11.2007. godine nema pravnu važnost i da je zaključen protivno zabrani otuđenja i opterećenja po privremenoj meri koja je određena rešenjem od 20.11.2006. godine. Traktor ... registarske oznake ... i traktorska prikolica ručne izrade, registarske oznake ... ..., prema izveštaju MUP RS PU Kruševac od 18.09.2017. godine, vode se kao vlasništvo DD.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i utvrdio da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, primenom člana 194. Zakona o nasleđivanju i člana 46., 47., 49., 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je otac stranaka spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagao delom imovine čije mu je otuđenje i opterećenje bilo zabranjeno određenom privremenom merom, a delom imovine čiji nije bio vlasnik.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca. Po shvatanju drugostepenog suda, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav pravni posao ni u odnosu na stvari kojima je ocu stranaka bilo zabranjeno otuđenje i opterećenje određenom privremenom merom, ni u odnosu na stvari koje nisu bile njegovo vlasništvo. Ovo, jer je smatrao da posledica kršenja zabrane otuđenja nije ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, već da saglasno članu 303. stavu 2. Zakona o izvršenju, koji se primenjivao u vreme kada je određena privremena mera, tužilac, u čiju korist je privremena mera bila određena, ima pravo da od lica koje je bilo dužno da poštuje zabranu, zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog njenog nepoštovanja, kao i da zabrana otuđenja i opterećenja određena privremenom merom nije trajna. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao da je zahtev preuranjen, jer nije utvrđeno da li stvari, koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, predstavljaju zajedničku imovinu roditelja stranaka, kao i da pokretne stvari, za koje je tužilac tvrdio da su bile svojina majke stranaka nisu identifikovane u spornom ugovoru o doživotnom izdržavanju na način kako ih je tužilac identifikovao u tužbi. U odnosu na otuđenje stvari koje su svojina trećih lica, drugostepeni sud je smatrao da tužilac nije dokazao da bi na njima mogao ostvariti neka prava i da stoga nije aktivno legitimisan da traži utvrđenje ništavosti ugovora u odnosu na te stvari, niti da je sud ovlašćen da utvrđuje ništavost ugovora u tom delu bez zahteva lica koja su upisana kao vlasnici na tim stvarima ili lica koja pretenduju na neko pravo na tim stvarima, smatrajući da na ništavost pravnog posla po službenoj dužnosti u smislu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima sud pazi u parnici između lica koja imaju pravni interes da se utvrdi njegova ništavost i da im to daje aktivnu legitimaciju, koju tužilac nema u odnosu na stvari koje su predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, a koja su u svojini trećih lica.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava, propustio da utvrdi i ceni sve činjenice bitne za odluku o zahtevu za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Članom 194. stavom 1. Zakona o nasleđivanju propisano je da ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, dok je stavom 2. istog člana propisano da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora.

Članom 103. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 109. stavom 1. istog zakona propisano je da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice.

Članom 303. stavom 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/04), koji se primenjivao u vreme kada je određena privremena mera, bilo je propisano da izvršni poverilac može od lica koje je bilo dužno da poštuje privremenu meru zahtevati naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što mera nije poštovana. Ista odredba sadržana je i u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, koji se sada primenjuje.

Tužilac tužbom traži da se utvrdi da je ništav sporni ugovor o doživotnom izdržavanju, jer je otac stranaka, kao primalac izdržavanja, suprotno zabrani određenom privremenom merom raspolagao tim stvarima, kao i da je raspolagao nepokretnim stvarima koje su vlasništvo trećih lica.

Kada se imaju u vidu napred citirane odredbe Zakona o nasleđivanju, Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o izvršenju, a kod utvrđenog, da je tužilac podneo tužbu protiv oca stranaka tražeći da se utvrdi da ima pravo svojine na 1/6 dela napred bliže navedenih stvari, po osnovu nasleđa iza pokojne majke, da je u tom postupku na predlog tužioca određena privremena mera, kojom je ocu stranaka zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnih i pokretnih stvari u celini, da je otac stranaka sa tuženom zaključio sporni ugovor o doživotnom izdržavanju i da su tim ugovorom bile obuhvaćene i stvari čije mu je otuđenje i opterećenje bilo zabranjeno privremenom merom, a među njima i stvarima koje se vode kao svojina trećih lica, u vezi kojih tužilac nije dokazao da polaže neka prava, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac ne može tražiti ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju u delu kojim su obuhvaćene stvari koje su vlasništvo trećih lica, jer tužilac nije dokazao da je zainteresovano lice, koje se shodno članu 109. stavu 1. Zakona o obligacionim odnosima može pozivati na ništavost ugovora. Takođe nema zakonskih uslova za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju u celini kada tužilac osporava raspolaganje primaoca izdržavanja u delu od 1/6. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da posledica toga što privremena mera zabrane nije poštovana od strane oca stranaka nije obavezno ništavost spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, jer prema članu 303. stavu 2. Zakona o izvršenju, koji se primenjivao u vreme kada je određena privremena mera zabrane, lice, u čiju korist je privremena mera određena, imalo bi pravo da od lica koje je bilo dužno da poštuje tu zabranu, zahteva naknadu štete koju je pretrpelo zbog njenog nepoštovanja, kao i da zabrana određena privremenom merom nije trajnog karaktera. Punovažnost ugovora zaključenog protivno zabrani izrečenoj privremenom merom ceni se u svakom slučaju prema konkretnim okolnostima. Međutim, s obzirom na to da je tužilac tvrdio da deo stvari koje su obuhvaćene spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju predstavljaju zajedničku imovinu roditelja stranaka i da stim u vezi otac stranaka nije mogao da raspolaže delom koji pripada njegovoj supruzi, majci stranaka spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju, u vezi čega je tužilac pokrenuo i parnični postupak protiv oca stranaka, tražeći da se utvrdi da ima pravo svojine na 1/6 dela tih stvari, po osnovu nasleđa iza pokojne majke, to je drugostepeni sud, radi pravilne primene materijalnog prava propustio da utvrdi da li su spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju obuhvaćene i stvari koje su zajednička imovina roditelja stranaka, jer ukoliko su spornim ugovorom obuhvaćene i stvari koje su zajednička imovina roditelja stranaka, to otac stranaka nije mogao raspolagati spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju delom svoje supruge, majke tuženih, jer ukoliko je raspolagao njenim delom sporni ugovor bi u tom delu bio ništav, shodno članu 103. Zakona o nasleđivanju, a u vezi sa članom 174. Porodičnog zakona. Činjenica je da je tužilac pokrenuo i parnični postupak, u kom postupku bi se utvrdilo da li stvari koje su obuhvaćene spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju predstavljaju zajedničku imovinu roditelja stranaka, s obzirom da je tužilac tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na 1/6 dela tih stvari po osnovu nasleđa iza pokojne majke stranaka. Odluka u navedenoj parnici predstavlja prethodno pitanje za predmetni postupak. Kako je parnica P 547/10 (ranije P 1609/06) u prekidu i kako se zbog toga ovaj postupak ne može prekinuti, jer zakon ne propisuje takvu mogućnost, to je potrebno da drugostepeni sud, ukoliko se postupak P 547/10 ne nastavi, odlučne činjenice utvrdi u predmetnoj parnici.

Shodno napred navedenom, kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, to je drugostepena odluka ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene, tako što će drugostepeni sud u ponovnom postupku, radi pravilne primene materijalnog prava, utvrditi da li su spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju obuhvaćene i stvari koje su zajednička imovina roditelja stranaka, jer od toga zavisi punovažnost dela spornog ugovora o doživotnom izdržavanju u odnosu na te stvari. Nakon što utvrdi navedeno, drugostepeni sud će ceniti da li je i u kom delu sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav pravni posao, pri tome imajući u vidu da su spornim ugovorom delom obuhvaćene i stvari koje se vode kao svojina trećih lica.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka po žalbi, jer zavisi od ishoda postupka po žalbi.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić