Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 137/25 od 26.03.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici P2 370/23 od 18.12.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. i člana 408. ZPP u vezi člana 208. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenata o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz tačke 9. stava 2. navedenog člana, jer o zahtevu za ustanovljavanje prava stanovanja nije ranije pravnosnažno presuđeno, niti je o tome između stranaka zaključeno sudsko poravnanje. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužilje AA i tuženog razveden je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zvorniku 83 0 P 06 0084 23P od 27.12.2023. godine. Tom presudom su njihova zajednička maloletna deca - tužioci BB (rođen .... godine), AA (rođen .... godine) i GG (rođena ... godine) povereni tužilji. Navedena presuda priznata je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Šapcu R 48/2024 od 05.07.2024. godine. Tužilja AA i tuženi su tokom braka stekli stan broj ... u ulici ... broj ... u ..., koji je njihova zajednička imovina. Tužioci - maloletna deca tužilje AA i tuženog su u tom stanu živela do 07.11.2023. godine. Od tada tužioci - maloletna deca žive u mestu ..., Opština ..., u domaćinstvu sa tuženim. Tužilja AA živi u označenom stanu u ... . Tuženi odbija da preda decu tužilji, a više puta pokušano izvršenje pravnosnažne presude u delu za vršenje roditeljskog prava ostalo je bezuspešno jer deca pokazuju odbojnost prema majci i izražavaju želju da žive sa ocem. Po mišljenju organa starateljstva u Zvorniku kod dece postoji sindrom otuđenja od roditelja sa kojim ne žive usled instrumentalizacije dece od strane oca, kako bi se konfliktna situacija u vezi razvoda nastavila.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, u ovom trenutku nije u najboljem interesu dece da se u njihovu korist uspostavi pravo stanovanja na predmetnom stanu jer ona izražavaju stav da ne žele da žive sa tužiljom - majkom i da komuniciraju sa njom, tako da tužilja faktički ne vrši roditeljsko pravo već to čini tuženi sa kojim deca žive i sa kojim žele da nastave zajednički život. Osim toga, po shvatanju prvostepenog suda, predmetni stan je zajednička nepodeljena imovina tužilje AA i tuženog, pa se ni iz tog razloga ne može ustanoviti pravo stanovanja na idealnom udelu tuženog koji još uvek nije određen.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. Po nalaženju tog suda, činjenica da stan predstavlja zajedničku imovinu roditelja maloletne dece nije smetnja za uspostavljanje prava stanovanja na udelu tuženog, ali je prvostepeni sud pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi da se na osnovu člana 194. Porodičnog zakona usvoji tužbeni zahtev. I po stanovištu drugostepenog suda, aktuelna situacija u kojoj tužilja AA faktički ne vrši roditeljsko pravo ukazuje da nema osnova da se u korist dece i njihove majke ustanovi pravo stanovanja, pri čemu su navodi tužioca, maloletnog BB i postupci maloletne dece u proteklom periodu uzeti u obzir prilikom ocene faktičkog stanja od značaja za presuđenje. Suština odredbe člana 194. Porodičnog zakona je da se deci obezbedi pravo na dom, a u konkretnom slučaju deca imaju dom i zato njihovo pravo nije ugroženo.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona propisano je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1); da pravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2); da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj, ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3).

Tužilja samostalno vrši roditeljsko pravo u odnosu na svo troje maloletne dece rođene u braku sa tuženim (član 77. stav 3. Porodičnog zakona) na osnovu strane sudske odluke, pravnosnažne presude Osnovnog suda u Zvorniku donete u sporu za razvod braka i priznate rešenjem domaćeg suda. Okolnost da tužilja AA faktički ne vrši roditeljsko pravo posledica je nezakonitog i protivpravnog postupanja tuženog koji odbija da joj preda decu, i ne može biti razlog za odbijanje tužbenog zahteva u ovom sporu sa obrazloženjem da aktuelna situacija ne opravdava ustanovljavanje prava stanovanja. Aktuelnu situaciju stvorio je tuženi svojim postupcima i uticajem na stav dece da ne žele da žive sa majkom, koji je od strane organa starateljstva prepoznat i ocenjen kao izraz instrumentalizacije dece, a kao takav je cenjen i u brakorazvodnom sporu prilikom odlučivanja o vršenju roditeljskog prava. Pravo zajedničke svojine tužilje AA i tuženog na predmetnom stanu nije smetnja da se u korist tužilaca - maloletne dece i njihove majke, koja po sudskoj odluci samostalno vrši roditeljsko pravo ustanovi pravo stanovanja u smislu člana 194. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, a ne postoje činjenice zbog kojih bi ustanovljavanje tog prava bilo očigledna nepravda za tuženog.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocima su dosuđeni troškovi postupka, za sastav tužbe u iznosu od 84.375,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 168.750,00 dinara, zastupanja na četiri održana ročišta u iznosu od po 95.625,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od po 53.437,50 dinara, sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 61.300,00 dinara, reviziju u iznosu od 120.600,00 dinara i odluku po reviziji u iznosu od 183.900,00 dinara. Visina troškova određena je primenom Advokatske tarife (Tarifni broj 14. i Tarifni broj 17) i Taksene tarife (Tarifni broj 1. stav 1. alineja 5. i stavovi 4. i 5. i Tarifni broj 2. stavovi 1, 10. i 11). Tužiocima je, u skladu sa njihovim zahtevom na raspravi od 18.12.2024. todine, primenom članova 277. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima dosuđena zatezna kamata na iznos od 696.350,00 dinara - za troškove nastale do zaključenja glavne rasprave, s obzirom da zatezna kamata nije tražena na troškove postupka povodom žalbe i revizije.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković