Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud učinio neku od povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju revizija ukazuje. Navodi revizije kojima se suštinski ukazuje na povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nisu razmatrani od strane Vrhovnog suda jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti shodno članu 407. ZPP. Pozivanjem na povredu prava stranke na raspravljanje pred sudom, suštinski se ukazuje na povredu iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, što takođe nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB i VV stupili su u brak 28.11.1976. godine i u toku trajanja braka stanovali su zajedno sa GG i DD, roditeljima VV, u kući u ..., ... ... Brak između BB i VV razveden je presudom Osnovnog suda u Vršcu P2 311/19 od 23.09.2019. godine. VV je napustio porodičnu kuću, a tužena je ostala da stanuje u istoj, uz pisanu saglasnost GG, overenu od strane Opštinske uprave Opštine Vršac br. .../... od 26.10.2007. godine da može stanovati na neodređeno vreme. Tužilja je pravo svojine na predmetnim nepokretnostima stekla po osnovu nasleđivanja iza pok. GG bake po majci ĐĐ. Tužena stanuje neprekidno u predmetnoj kući i istu održava i uredno plaća komunalije. Prema uvidu u spise istog suda P 327/21, tužena BB je pred istim sudom podnela 22.06.2020. godine tužbu protiv tuženih VV i tužilje AA, radi utvrđenja bračne tekovine. U tom postupku utvrđen je prekid zbog smrti tuženog VV, a rešenjem prvostepenog suda određen je nastavak postupka u istom predmetu i utvrđeno da je došlo do subjektivnog preinačenja tužbe, tako što su u parnicu stupili zakonski naslednici pok. VV i to ĐĐ i AA, obe iz ... . Presudom Osnovnog suda u Vršcu P 327/21 od 04.10.2021. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 69/22 od 18.05.2022. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev BB kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu bračne tekovine stekla pravo svojine od 1/2 idealnog dela na nepokretnosti - iz koje se u ovom postupku traži njeno iseljenje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pozivajući se na član 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ocenio da je tužilja vlasnik predmetne nepokretnosti iz kog razloga je obavezao tuženu da se iz iste iseli i da slobodnu od lica i stvari preda u posed tužilji.

Prema stanovištu drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je zaključio da tužena u spornoj nepokretnosti živi neprekidno od 1976. godine, od kada je zaključila brak sa sada pok. VV, a posle razvoda od VV nastavila je da živi u istoj nepokretnosti. Drugostepeni sud nalazi da je tužena stekla dovoljne i trajne veze sa spornom nepokretnošću kao jedinim mestom za život, zbog čega se ista može smatrati njenim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se odredbe neposredno primenjuju na osnovu člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, te s tim u vezi ona ima pravo da nastavi sa njenim korišćenjem. Polazeći od sadržine člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odluka o zahtevu za iseljenje tužene predstavljala bi mešanje javne vlasti u pravo na dom, koje bi bilo u skladu sa zakonom i težilo bi legitimnom cilju zaštite prava tužilje da uđe u posed svoje imovine, jer tužena nije dokazala da ima pravni osnov za korišćenje predmetne nepokretnosti. Međutim, drugostepeni sud smatra da je neophodno uzeti u obzir činjenicu da svako lice koje je u opasnosti da izgubi svoj dom (što predstavlja najdrastičniji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma), treba da bude u prilici da se utvrdi srazmernost preduzete mere, čak i ukoliko to lice boravi u stanu bez valjanog pravnog osnova. U konkretnom slučaju, tužena se u spornu nepokretnost uslelila 1976. godine nakon udaje za ujaka tužilje i kao član domaćinstva istu je neprekidno koristila i nije iskazala volju da napusti istu u kojoj živi više od 45 godina. Tokom prvostepenog postupka nije utvrđeno da ima na drugi način rešenu stambenu potrebu, pa se isti može smatrati njenim domom, zbog čega drugostepeni sud zaključuje da zahtev za njeno iseljenje nije osnovan. Drugostepeni sud nalazi da je pravo tužilje ograničeno pravom tužene na osnovu punovažno izražene volje vlasnika, odnosno da se interesu tužilje suprotstavlja interes tužene a iseljenje tužene bi značilo za istu status beskućnika jer nema drugo mesto gde bi mogla da živi.

Vrhovni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda i smatra da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Republika Srbija je ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je sastavni deo unutrašnjeg poretka i neposredno se primenjuje.

Članom 8. Evropske konvencije je propisano pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pa je tako u stavu 1. propisano da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Stavom 2. ovog člana je propisano da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prema stavu 2. ove zakonske odredbe, prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, pravo na imovinu tužilje suprotstavljeno je pravu na dom tužene. Reč je o dva suprotstavljena privatna pravna interesa i ova situacija se razlikuje od slučaja kada se pravo na dom ograničava radi zaštite imovinskih interesa države u kom slučaju bi, u načelu trebalo dati prednost pravu na dom fizičkog lica u odnosu na ekonomske interese države.

Imajući u vidu pravo tužilje zasnovano na Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, te da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica, a da nezavisno od toga koliko vremena tužena živi u predmetnoj nepokretnosti, mešanje u njeno pravo na dom je neophodno radi zaštite legitimnog interesa tužilje, njenog prava na imovinu. Zato nisu postojali uslovi da drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev, zbog čega je na osnovu člana 416. ZPP odlučeno kao u izreci ove presude.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, pa je tužena obavezana da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u visini sastava revizije, dok troškovi na ime taksi nisu dosuđeni jer isti nisu opredeljeni.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković