Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 176/21 od 11.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena označena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke odbijen je i zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci AA, pravni sledbenici sada pokojnog tužioca DD - BB i VV i GG, kao i tužioci ĐĐ, EE i ŽŽ, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizija tužilaca, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da su revizije tužilja AAi ŽŽ nedozvoljene.

Odredbama ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3); da se, ako je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva (član 28. stav 2) i da se, ako zahtevi u tužbi proizlaze iz raznih osnova ili su istaknuti protiv više tuženih, nadležnost se određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva (član 30. stav 2). Shodno odredbama člana 205. stav 1. tačka 2. i 209. istog zakona i 22. stav 2. Zakona o sudskim taksama, u situaciji kada je više tužilaca istaklo prema istom tuženom više tužbenih zahteva, vrednost predmeta spora određuje se prema vrednosti svakog pojedinog zahteva.

Naime, više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari) ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog (član 205. stav 1. tačka 2), pri čemu je svaki suparničar u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima (član 209). S tim u vezi, Zakonom o sudskim taksama (član 22. stav 2) je propisano da se vrednost predmeta spora radi naplate takse određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva u slučaju formalnog supraničarstva – ako više lice podnese jednu tužbu ili ako je više lica tuženom jednom tužbom, a predmet spora su zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsno i činjenično-pravnom osnovu.

U konkretnom slučaju, tužioci zahtevaju naknadu štete srazmerno suvlasničkim udelima njihovih pravnih prethodnika – ranijih sopstvenika neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta nacionalizovanog 10.11.1962. godine, izuzetog 01.02.1994. godine u korist ovde tuženih, uz naknadu određenu rešenjem od 24.10.1994. godine, koju tuženi nisu isplatili tužiocima ni dobrovoljno ni u izvršnom postupku obustavljenom 21.05.2008. godine na osnovu člana 80. stav 3. Zakona o Saveznom ustavnom sudu, s obzirom da je utvrđeno da nisu saglasne Ustavu SRJ odredbe čl. 46. i 47. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 40/84 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/90) na kojima počiva rešenje o naknadi.

Imajući u vidu ovako postavljene zahteve, jasno je da je reč o samostalnim zahtevima koji se zasnivaju na bitno istovrsnom i činjeničnom i pravnom osnovu, zbog čega je svaki od tužilaca u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima. Zbog toga se vrednost predmeta spora i dozvoljenost izjavljene revizije utvrđuje za svakog od tužilaca zasebno, imajući u vidu vrednost svakog pojedinog zahteva za svakog od njih. S tim u vezi, na dan podnošenja tužbe 13.09.2017. godine zvanični srednji kurs iznosio je 119,3358 dinara za jedan evro, pa je dinarska vrednost pobijanog dela na dan podnošenja tužbe za potraživanja od po 1.000,00 dinara tužilja AA i ŽŽ očigledno ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra.

Budući da u ovom postupku potraživanje označenih tužilja ne dostiže iznos od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizije tužilja AAi ŽŽ su nedozvoljene, zbog čega ih je Vrhovni sud odbacio prvim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu po revizijama ostalih tužilaca, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da su revizije tih tužilaca osnovane.

Prema obrazloženju pobijane presude, rešenjem Izvršnog odbora Skupštine opštine Novi Beograd I1-462-41/93 od 01.02.1994. godine (pravnosnažno 30.03.1994. godine) od ranijeg vlasnika, ovde tužilje AA, izuzeto je uz naknadu, u korist Opštine Novi Beograd, a za potrebe Zavoda za izgradnju Grada Beograda, nacionalizovano neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište – gruntovna parcela ../30 zk.ul. .. k.o. Bežanija, oranica, u površini od 683 kvadratnih hvati ili 2456 m2, kojoj odgovara katastarska parcela novog premera ../1 k.o. Novi Beograd, odnosno k.p. ../4 k.o. Bežanija. U vanparničnom postupku koji je pokrenula AA (naslednica ZZ) preko svojih punomoćnika DD i II (sinova JJ), za izuzetu parcelu je određena naknada od 73.630,88 novih dinara rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R1-451/94 od 24.10.1994. godine (pravnosnažno 14.09.1995. godine). Naknadu, sa zakonskom kamatom od 24.10.1994. godine do isplate, obavezan je da plati protivnik predlagača Opština Novi Beograd, preko umešača – krajnjeg korisnika Zavoda za izgradnju Grada Beograda, zemljišno-knjižnom korisniku ovde tužilji AA (s obzirom da promena zemljišno- knjižnog stanja nije vršena od 1955. godine, pa iz dostavljenih pismenih dokaza nije moglo biti utvrđeno da li je izuzeta parcela bila obuhvaćena ugovorom o kupoprodaji).

Nekoliko godina ranije, sudskim poravnanjem zaključenim 06.12.1988. godine u predmetu P 3449/88 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, tužena u tom postupku AA obavezala se da tužiocima DD i II isplati po 150.000,00 dinara na ime primljene naknade za k.p. ../19 povr. 502 kv.hvata (što je i učinila prilikom potpisivanja poravnanja) i ovlastila ih i da podignu po polovinu naknade koja bude određena za izuzimanje k.p. ../1 od 820 kv.hvati i ../18 od 278 kv.hvati, sve u zk.ul. .. k.o. Bežanija.

AA, preko svojih punomoćnika DD i II, pokrenula je izvršni postupak radi naplate potraživanja po rešenju od 24.10.1994. godine, u kome je izvršenje određeno rešenjem I III 185/96 od 17.06.1996. godine. U prigovoru protiv tog rešenja izvršni dužnik, ovde tuženi Zavod za izgradnju Grada Beograda, ukazao je da je izvršna isprava (rešenje od 24.10.1994. godine o naknadi za izuzimanje) doneta primenom odredaba čl. 46. i 47. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/90) za koje je odlukom Sveznog ustavnog suda III U 29/24 od 21.11.1995. godine („Službeni list SRJ“, broj 53/95 od 24.11.1995. godine) utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom SRJ. Imajući izneto u vidu, izvršni postupak je obustavljen, i to najpre rešenjem od 27.12.1996. godine (ukinuto 30.12.1997. godine), a zatim rešenjem I 85/08 od 21.05.2008. godine i sve sprovedene radnje su ukinute. Ovakva odluka je doneta s obzirom na to da je Zakonom o Saveznom ustavnom sudu („Službenom listu SRJ“, broj 36/92 od 02.10.1992. godine) bilo propisano da se ne mogu primenjivati zakoni za koje je odlukom suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom SRJ na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke suda ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni (član 80. stav 1), niti se može dozvoliti niti sprovesti izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, a ako je izvršenje započeto – obustaviće se (član 80. stav 3) i da, saglasno odredbama člana 81. istog zakona, svako kome je povrđeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona za koji je odlukom suda utvrđeno da postoji nesaglasnost sa Ustavom SRJ, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta (stav 1); s tim što se takav predlog, u smislu stava drugog istog člana, mogao podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u „Službenom listu SRJ“ (stav 2); a odluka suda iz stava 1. ovog člana predstavlja razlog za ponavljanje postupka pred organom koji je doneo konačni ili pravnosnažni pojedinačni akt (stav 3), a ako se utvrdi (član 82) da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice, sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način.

Prvostepeni sud je, odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, našao da je isti osnovan jer je smatrao da potraživanje tužilaca, koje je utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom (rešenjem od 24.10.1994. godine, koje je pravnosnažno 14.09.1995. godine), zastareva u roku od deset godina u skladu sa odredbom članom 379. Zakona o obligacionim odnosima, da je zastarni rok prekinut podnošenjem predloga za izvršenje 12.06.1996. godine, što je za posledicu imalo da od tog datuma počne da teče iznova shodno odredbi člana 392. istog zakona i da je istekao pre 13.09.2017. godine kada je podneta tužba u ovom postupku, te je tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je prigovor zastarelosti potraživanja takođe ocenio osnovanim, ali iz drugih razloga. Taj sud smatra da je u pitanju potraživanje naknade štete za koje su, odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, propisani rokovi (subjektivni od tri i objektivni od pet godina), da 21.05.2008. godine, kada je doneto rešenje o obustavi izvršnog postupka, nije utvrđeno nikakvo potraživanje tužilaca u kom slučaju bi bilo mesta toku novog desetogodišnjeg roka zastarevanja iz člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, da do prekida potraživanja pokretanjem izvršnog postupka nije ni došlo pošto je izvršni postupak obustavljen i ukinute sve donete odluke, što znači i rešenje o izvršenju od 17.06.1996. godine, da se zbog toga zastarelost ima računati od pravnosnažnosti rešenja o utvrđivanju naknade za izuzeto zemljište, tj. od 14.09.1995. godine, te da su istekli rokovi zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima sve i kada bi se kao najpovoljniji momenat za tužioce uzeo momenat donošenja drugog rešenja o obustavi izvršnog postupka od 21.05.2008. godine, kao i da nema mesta primeni desetogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 209. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nisu izvršili bilo kakvu štetnu radnju za koju bi bili odgovorni.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu osnova potraživanja tužilaca i, s tim u vezi, vremena potrebnog za zastarevanje njihovog potraživanja i ocene njegove osnovanosti, usled čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Da bi bilo pravilno primenjeno materijalno pravo u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, od čije osnovanosti zavisi da li je zastarelost nastupila i prestalo pravo tužilaca da zahtevaju ispunjenje obaveze u smislu odredaba čl. 360. do 362. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, najpre je trebalo razjasniti osnov potraživanja tužilaca jer se, zavisno od toga, primenjuju različiti zastarni rokovi. Pritom treba imati u vidu da sud, i kada tužilac navede pravni osnov, nije vezan za tužiočevu pravnu kvalifikaciju spornog pravnog odnosa (član 192. stav 4. ZPP), već je vlastan da sam donese zaključak o osnovu potraživanja i da primeni pravna pravila od kojih zavisi procena osnovanosti tužbenog zahteva. S tim u vezi treba imati u vidu i da se zastarevanje prekida, u smislu člana 388. ZOO, podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja i da, saglasno odredbama člana 392. ZOO, počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način (stav 3), pa i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja (stav 5) i navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto (stav 6).

U konkretnom slučaju, tužioci su već u tužbi podnetoj 13.09.2017. godine označili da je naknada štete pravni osnov njihovog potraživanja i pri toj pravnoj kvalifikaciji su ostali tokom celog postupka. Međutim, iz navedenih, među strankama nespornih, okolnosti proizlazi nesumnjiv zaključak da pravni osnov potraživanja tužilaca nije naknada štete. Protivno navodima revizije, sankcija za tužene koji nisu u roku za dobrovoljno izvršenje isplatili naknadu za izuzetu nepokretnost po osnovu pravnosnažne sudske odluke sastojala se u obavezi da plate zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade i troškove izvršnog postupka, ali takvo njihovo postupanje nije bilo uzrok nemogućnosti tužilaca da naplate protivvrednost nepokretnosti koja je od njih izuzeta. Tuženi nisu preduzeli bilo kakvu štetnu radnju koja je onemogućila tužioce da naplate potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom čija je nemogućnost izvršenja nastupila docnije u smislu citiranih odredaba Zakona o Saveznom ustavnom sudu, jer tuženi nisu doneli sudsku odluku od 24.10.1994. godine (koja se više ne može izvršiti) niti su predložili odnosno doneli zakon za čije je odredbe utvrđeno da su nesaglasne sa Ustavom.

Iako je sporni odnos nastao još 1994. godine kada je predmetna nepokretnost izuzeta iz državine dotadašnjih sopstvenika i za nju utvrđena naknada za izuzimanje, taj je odnos ostao nerešen više decenija. Okolnosti konkretnog slučaja prouzrokovale su situaciju u kojoj je od tužilaca izuzeta imovina i prešla u imovinu drugog lica a da tužiocima nije naknađena vrednost postignutih koristi, pa je pobijanom presudom suštinski rešavano o pravu na imovinu, koja predstavlja neotuđivo ljudsko pravo zajemčeno Ustavom Republike Srbije – Ustav i Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda, koja je sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije saglasno čl. 16. stav 2. i 194. stav 4. Ustava. Na takvu situaciju shodno se primenjuju odredbe člana 58. Ustava kojima se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), prema kojima pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2), kao i člana 210. ZOO koje važe za sticanje bez osnova kojima je uređeno da je, kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1) i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2) i da, s tim u vezi (član 371), potraživanja zastarevaju za deset godina.

Pošto su u konkretnom slučaju tužioci lišeni svoje imovine bez da im je za to isplaćena bilo kakva naknada, odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca zbog zastarelosti nije pravilna. Naime, desetogodišnji rok zastarevanja prekinut je, u smislu člana 388. ZOO, na dan 12.06.1996. godine - pokretanjem postupka izvršenja radi naplate naknade za nepokretnost izuzetu od tužilaca 1994. godine. Zastarevanje je počelo ponovo da teče, u smislu člana 392. st. 3. i 5. ZOO, donošenjem rešenja od 21.05.2008. godine kojim je obustavljen izvršni postupak i zastarelost je trebalo da nastupi, saglasno članu 362. ZOO, istekom poslednjeg dana zakonom određenog vremena od deset godina. S obzirom da je tužba podneta 13.09.2017. godine, jasno je da u konkretnom slučaju nije protekao desetogodišnji rok zastarevanja iz člana 371. ZOO i da pravo tužilaca da zahtevaju ispunjenje obaveze nije prestalo u smislu člana 360. ZOO, te da potraživanje tužilaca nije neosnovano iz razloga zastarelosti.

Međutim, imajući u vidu da je imovina tužilaca prešla u imovinu drugog lica, sudovi su propustili da razjasne pitanje pasivne legitimacije i da u tom cilju utvrde odlučnu činjenicu - ko je u momentu podnošenja tužbe bio sticalac, odnosno nosilac prava raspolaganja predmetnom parcelom izuzetom od tužilaca, jer je to lice dužno da tužiocima naknadi vrednost koristi postignute prelaskom imovine tužilaca u njegovu imovinu u skladu sa odredbama čl. 58. stav 2. Ustava i 210. ZOO.

Sledstveno izloženom, po oceni Vrhovnog suda, činjenično stanje od značaja za odluku o tužbenom zahtevu nije u potpunosti utvrđeno, pa je iz tog razloga pobijana presuda, kao i odluka o troškovima koja zavisi od konačnog ishoda spora, ukinuta stavom drugim izreke i predmet vraćen na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom suđenju sud će pouzdano utvrditi činjenicu na koju mu je Vrhovni sud ukazao ovom odlukom, imajući pritom u vidu da ako stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši, pa će odlučiti o tužbenom zahtevu shodnom primenom odredaba čl. 58. Ustava i 210. ZOO.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković