Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1769/2016 od 28.09.2017. godine odbačena je kao neblagovremena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3143/14 od 08.04.2015. godine.

Odlukom Ustavnog sud Už 1496/2018 od 18.03.2021. godine usvojena je ustavna žalba tužioca Ivana Jankovića i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1769/16 od 28.09.2017. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništeno navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda i određeno da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3143/14 od 08.04.2015. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, ali se konkretno ne ukazuje na bitne povrede koje su mogle biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke, a bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije posredno ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u svojstvu vojnog obveznika bio na odsluženju vojnog roka u ... (VP ... ...), potom u VP ... ...., a zatim u VP .../... ... do 04.06.1999. godine, kada je kao vojni rezervista u svojstvu ... bio učesnik rata na području Kosova i Metohije do 25.06.1999. godine. Ocenom nalaza i mišljenja i veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac na odsluženje vojnog roka 12.06.1998. godine otišao kao vojno sposoban i zdrav. Boravak u specifičnim ratnim uslovima u ratom zahvaćenom području i traumatično iskustvo u vreme ratnih dešavanja kod tužioca su doveli do povećane vulnerabilnosti, destabilizacije njegovog psihofizičkog stanja i to je bio deklaširajući faktor (okidač) za pojavu duševnog oboljenja. Nakon povrataka sa ratišta kod tužioca se javila nesanica, strah i uznemirenost te je zbog promena u psihičkom stanju počeo da se leči 2001. godine u Gornjoj Toponici kada je bolest dijagnostifikovana kao PTSP sindrom, a svoj konačni oblik je dobila 2002. godine, kao shizofrena psihoza paranoidnog tipa (... ...). Boravak u specifičnim uslovima maskirao je početak duševne bolesti koji bi ranije bio registrovan da nije ispoljio simptome i znake poremećaja prilagođavanja kao PTSP nastalog na terenu traumatičnog iskustva. Tužilac boluje od duševnog oboljenja „... – ...“ (rascep ličnosti ... DG. ... ...), a umanjenje životne aktivnosti je srednjeg stepena izraženosti i procenjeno je oko 30%. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka specijaliste medicine rada utvrđeno je da kod tužioca postoji izmena psihičkog stanja kao posledica bolesti i da zbog ovakvog poremećaja zdravstvenog stanja postoji potpuni gubitak radne sposobnosti tako da je opšta i profesionalna radna sposobnost tužioca umanjena za 100%. Trajne izmene psihičkog stanja kao posledice bolesti su u direktno uzročno posledičnoj vezi sa doživljajima na ratištu. Tužilac u sklopu navedenog mentalnog poremećaja i duševnog oboljenja trpi i osećanje straha u formi poznog straha u vidu slika sećanja, košmarnih snova kao i redukcije socijalnih kontakata, poremećaja prilagođavanja, osećanja stida i straha od odbacivanja sredine. Veštačenjem ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužilac u vreme nastanka štetnog događaja bio nezaposlen i da zbog oboljenja i odlaska u invalidsku penziju trpi štetu na ime izgubljene zarade od 24.07.2009. do 31.08.2012. godine u ukupnom iznosu od 614.624,00 dinara i na ime buduće rente od 01.09.2012. godine u iznosu od 16.507,37 dinara mesečno ili u kapitaliziranom iznosu na dan obračuna iznos od 3.017.452,00 dinara. Tužba u ovoj parnici podneta je 26.07.2011. godine a tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan jer je kod tužioca konačno stanje bolesti nastupilo 2002. godine i do podnošenja tužbe 26.07.2011. godine, protekao je kako subjektivni tako i objektivni rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa je tužbeni zahtev za naknadu štete odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.). Po članu 360. stav 1. i 2. zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, a zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio navode revizije, pa je našao da su neosnovani jer saznanje o nastanku štete, odnosno njenom obimu podrazumeva momenat kada je bolest kod tužioca poprimila oblik konačnog stanja. Od tog trenutka počinje da teče objektivni rok zastarelosti, u okviru kog teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja, koji se primarno primenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac se nakon povrataka sa ratišta zbog promena u psihičkom stanju lečio od 2001. godine i bolest je svoj konačni oblik dobila 2002. godine. Zato su bez uticaja navodi revizije da je tužilac više puta bolnički lečen, te da se bolest u početku manifestuje u blažem obliku a zatim u težim oblicima do konačne dijagnoze bolesti koja je utvrđena veštačenjem u ovoj parnici. Postavljanje dijagnoze i saznanje tužioca od čega boluje je relevantno za primenu subjektivnog roka zastarelosti potraživanja, koji je u konkretnom slučaju protekao, kao i objektivni rok iz člana 376. ZOO, pa je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete zastarelo.

Deo navoda revizije odnosi se na ocenu izvedenih dokaza, čime se pobija pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stv 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić