- za mesec jul 2012. godine iznos od 7.401,01 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.08.2012. godine do isplate,

- za mesec avgust 2012. godine iznos od 6.568,25 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.09.2012. godine do isplate,

- za mesec septembar 2012. godine iznos od 6.276,37 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.10.2012. godine do isplate,

- za mesec oktobar 2012. godine iznos od 6.211,19 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.11.2012. godine do isplate,

- za mesec novembar 2012. godine iznos od 6.602,42 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.12.2012. godine do isplate i

- za mesec decembar 2012. godine iznos od 6.265,41 dinara, sa zateznom kamatom počev od 10.01.2013. godine do isplate,

sve u roku od 8 dana od prijema otpravka presude i ODBIJA zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu, na ime naknade troškova celog parničnog postupka isplati 185.802,19 dinara, od čega 86.360,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, sve u roku od 8 dana od prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3321/18 od 09.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1112/2018 od 26.09.2018. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime neisplaćenih razlika u zaradi za period od 25.12.2011. godine do 31.12.2012. godine, isplati određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u stavu drugom izreke prvostepene presude i obavezan tužilac da tuženom sna ime naknade troškova parničnog postupka isplati 7.080,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2308/2019 od 20.11.2019. godine, odlučeno je da se prihvata odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3321/18 od 09.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, pa su preinačene presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3321/18 od 09.04.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1112/18 od 26.09.2018. godine, u stavovima drugom i trećem izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova celog parničnog posutpka isplatiu 136.500,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Už 3993/2020 od 04.04.2024. godine (07.03.2024. godine), usvojena je ustavna žalba ovde tuženog i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2308/2019 od 20.11.2019. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2308/2019 od 20.11.2019. godine i određeno da isti Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3321/18 od 09.04.2019. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji tužioca, Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 30.04.2013. godine, kada mu je radni odnos prestao po zaključenom Sporazumu o prestanku radnog odnosa. Sporazumom tuženi se obavezao da će tužiocu, između ostalog, isplatiti zaradu za poslednji mesec i izmiriti sve druge obaveze iz radnog odnosa nastale do njegovog prestanka. Socijalnim programom od 17.06.2008. godine, zaključenom u postupku privatizacije tuženog, tuženi se u članu 9. obavezao da će odmah nakon preuzimanja rukovođenja društvom izvršiti jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tok utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života, uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Prema članu 10. Socijalnog programa, tuženi se obavezao da se realna vrednost zarada utvrđenih članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje ,,NIS“ a.d. Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine. Nakon toga, u periodu od 31.12.2012. godine uvećanje od 15% nije isplaćivano. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je visina razlike između osnovne zarade koja je tužiocu isplaćena i uvećane zarade za 15% koja bi mu pripala u traženom periodu. Zbog toga je tužilac opredelio zahtev za naknadu po osnovu manje isplaćene zarade za period od 25.11.2011. godine do 31.12.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer socijalni program nema značaj opšteg akta, koji se neposredno primenjuje, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike, kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Po oceni Vrhovnog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Socijalni program za „NIS“ a.d. Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija a.d. Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS a.d. Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ a.d. Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS a.d. Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana članom 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u članu 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravni stav Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustavljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio, jer je za prvi mesec po potpisivanju socijalnog programa navedenu obavezu u celosti ispunio, ali ne i za preostali period do isteka važenja Socijalnog programa.

Vrhovni sud je, postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, prihvatio stanovište da socijalni program nema karakter opšteg akta, ali je istovremeno ocenio da socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Iz tog razloga tužilac je ovlašćen da po osnovu zaključenog socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa.

Sledom navedenog, po oceni Vrhovnog suda, osnovan je zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali deo važenja Socijalnog programa (od 25.12.2011. godine do 31.12.2012. godine). Tužilac ima pravo na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je primenom člana člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu prema uspehu u sporu i vrednosti predmeta spora (75.755,44 dinara) pripada pravo na naknadu troškova celog parničnog postupka u ukupnom iznosu od 185.802,19 dinara i to: za sastav tužbe 6.000,00 dinara, za sastav tri obrazložena podneska po 6.000,00 dinara (18.000,00 dinara), za zastupanje od strane advokata na četiri održana ročišta po 7.500,00 dinara (30.000,00 dinara), za pristup advokata na pet neodržanih ročišta po 4.500,00 dinara (22.500,00 dinara), za sastav dve žalbe po 12.000,00 dinara (24.000,00 dinara), za sastav dve revizije po 18.000,00 dinara (36.000,00 dinara), sudske takse na tužbu i na prvostepenu presudu po 4.930,22 dinara (9.860,44 dinara), sudske takse na dve žalbe i na odluku o žalbi po 4.930,22 dinara (14.790,66 dinara), sudska taksa na reviziju 9.860,44 dinara i sudska taksa na odluku o reviziji 14.790,65 dinara, sve prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama. Tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata na iznos troškova prvostepenog postupka (86.360,44 dinara) od dana izvršnosti presude do isplate, primenom člana 163. ZPP i člana 277. stav 1 i 342. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 43. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković