Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2 1710/2017 od 12.07.2017. godine, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku, reviziju tužioca odbacio, kao nedozvoljenu.

Odlukom Ustavnog suda Už 11079/2017 od 29.10.2020. godine utvrđeno je da je tužiocu, podnosiocu ustavne žalbe, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1710/17 od 12.07.2017. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništeno je navedeno rešenje i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe, ovde tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1175/16 od 10.02.2017. godine.

Odlučujući u ponovnom postupku o izjavljenoj reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je odlukom tužene od 12.09.2002. godine oglašen odgovornim za povrede radne obeveze iz čl. 59. stav 1. tač. 1 i 11. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS br. 48791 i 66/91) - neizvršavanje, nesavesno, nemarno i neblagovremeno izvršavanje radne obaveze i izazivanje veće materijalne štete ako je do nje došlo umišljajem ili iz svesnog nehata, i izrečena mu je disciplinska mera novčana kazna u visini od 10% od mesečne zarade u trajanju od tri meseca. Ovo zbog toga što je tužilac, radnik Uprave za zajedničke poslove Republičkih organa, kao vozač ministra ... BB, službeno vozilo marke „Audi A6“, reg. oznaka BG ..., koje je imao na korišćenju 24 časa, parkirao ispred svoje stambene zgrade u ulici ... br. .. u ..., suprotno naredbi direktora Uprave za zajedničke poslove i republičkih organa i upravnika auto- servisa od 11.02.2002. godine da isto parkira u garaži, usled čega mu je vozilo od strane NN izvršilaca 08.05.2002. godine oduzeto, uprkos naporima da spreči protivvpravno oduzimanje vozila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio postavljeni tužbeni zahtev nakon ocene da tužilac nije učinio porede radnih obaveza koje su mu pobijanim rešenjem stavljene na teret, jer je u skladu sa dogovorom postignutim sa ministrom ... BB i u skladu sa njegovim nalozima službeno vozilo kritičnom prilikom parkirao ispred svoje zgrade, pri čemu je uložio napor da spreči protvpravno oduzimanje vozila i tom prilikom pretpeo lakše telesne povrede.

Drugostepeni sud je ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio. Prema datim razlozima, tužilac je znao za naredbu obaveze parkiranja vozila u garaži iz bezbednosnih razloga. Činjenica da tužilac nije poštovao naredbu, ukazuje na svest tužioca o nedozvoljenosti takvog ponašanja i činjenicu da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze nesavesno obavljanje radne obaveze i svojim nesavesnim postupanjem omogućio da službeno vozilo tužene bude oduzeto na koji način je tuženoj pričinio štetu. Nesporno je da je službeno vozilo i vozač bio dodeljen ministru na raspolaganje 24 časa i da je postojao dogovor između tužioca i ministra da tužilac parkira vozilo ispred svoje kuće, a ne u garaži, ali je tužilac, bez obzira na dogovor sa ministrom, morao da se pridržava naredbe o parkiranju vozila u garaži na predviđeno mesto i da se savesno ponaša u radu.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilno.

Poštovanje radne discipline podrazumeva obavezu zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada, što podrazumeva savesno, odgovorno i blagovremeno ispunjavanje radnih obaveza, kao i odgovarajuće ponašanje zaposlenog na radu i u vezi sa radom, prema poslodavcu i prema ostalim zaposlenima. Za nastupanje posledica nepoštovanja radne discipline, nesavesnog, nezakonitog ili neblagovremenog ispunjavanja obaveza svog radnog mesta, u vidu otkaza ugovora o radu ili izricanja blažih disciplinskih mera-novčanih kazni, potrebna je svest zaposlenog o nedisciplini.

Kao odlučna činjenica da je tužilac učinio povredu radnih obaveza, od značaja je psihički odnos tužioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama.

Utvrđene su činjenice da je kod tužene postojala praksa da kada se ministru dodeli vozilo i vozač na 24 sata, ministar sam odlučuje o načinu korišćenju vozila, te da korišćenje vozila Uprava za zajedničke poslove ne kontroliše, da su vozači čije je mesto stanovanja udaljeno od centralne garaže Uprave za zajedničke poslove i republičkih organa, uz saglasnost svog pretpostavljenog, mogli da parkiraju vozila ispred svojih kuća, a da su bili u obavezi da vozila parkiraju u garaži u slučaju procene visokog stepena rizika.

U konkretnom slučaju, iako je postojala naredba direktora Uprave za zajedničke poslove i republičkih organa i upravnika auto-servisa od 11.02.2002. godine da vozači službena vozila parkiraju u garaži, između tužioca i ministra BB (koji je mogao sam da odlučuje o načinu korišćenja vozila, jer su mu vozač i službeno vozilo bili dodeljeni na 24 časa) je postojao usmeni dogovor odnosno nalog ministra upućen tužiocu, s obzirom da je mesto stanovanja tužioca u spornom periodu bilo u ..., da vozilo parkira pred svojom kućom, posebno u situacijama kada se prethodni radni dan završavao kasno uveče, a naredni radni dan započinjao rano ujutru, kao u konretnom slučaju (tužilac je kritičnom krilikom došao sa posla kući u 02 časa, a narednog dana je krenuo na posao oko 08 časova).

Imajući u vidu navedeno ne može se prihvati kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac, zbog toga što kritičnom prilikom nije u skladu sa naredbom parkirao vozilo u garaži, nesavesno obavljao svoju radnu obavezu, pa da je usled toga službeno vozilo oduzeto i tuženoj pričinjena šteta. Tužilac je postupio u skladu sa ustaljenom praksom kod tužene i u skladu sa nalogom ministra vozilo parkirao ispred svoje zgrade, pri čemu je kritičnom prilikom uložio i napor da spreči oduzimanje vozila, zbog čega se ne može smatrati da je svoje radne obaveze obavljao nesavesno niti da je umišljajem ili iz svesnog nehata tuženoj pričinio veću materijalnu štetu.

Kod takvog stanja stvari, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev osnovan, zbog čega je primenom člana 416. stav 1. ZPP, drugostepena presuda preinačena tako što je odbijena, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić