Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2720/17 od 11.12.2017. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1678/2016 od 11.09.2017. godine u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da na ime naknade troškova postupka isplati tužiocu iznos od 26.442,90 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i označena presuda u odbijajućem delu (treći stav izreke) potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je zblagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga, kao i iz razloga propisanih članom 404. ZPP.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 950/2018 od 28.11.2018. godine, stavom prvim izreke, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2720/17 od 11.12.2017. godine, kao izuzetno dozvoljenoj. Stavom drugim izreke, preinačene su presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1678/2016 od 11.09.2017. godine u stavu trećem izreke i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2720/17 od 11.12.2017. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u trećem stavu izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime dela neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora, isplati za 2013. godinu iznos od 18.207,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2014. godine do isplate; za 2014. godinu, pored dosuđenog iznosa od 11,50 dinara, još iznos od 18.242,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2015. godine do isplate i za 2015. godinu, pored dosuđenog iznosa od 17.121,86 dinara, iznos od još 1.096,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova revizijskog postupka isplati tužicu iznos od 36.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Odlukom Ustavnog suda Už 4069/2019 od 27.04.2023. godine usvojena je ustavna žalba JKP „Parking servis“ Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 950/2018 od 28.11.2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (tačka 1 izreke), poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 950/18 od 28.11.2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2720/17 od 11.12.2017. godine (tačka 2 izreke) i odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (tačka 3 izreke).

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi tumačenja prava, posebnih odredbi materijalnog prava relevantnih za obim prava tužioca - zaposlenog u javnom preduzeću, na isplatu zarade i drugih primanja koja se smatraju zaradom.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda Už 4069/2019 od 27.04.2023. godine, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u 2013, 2014. i 2015. godini iskoristio godišnji odmor u trajanju od 20 radnih dana. Tuženi mu je za svaku od navedenih godina isplatio regres u ukupnom iznosu od po 19.696,08 dinara bruto, po 1.641,34 dinara bruto mesečno. Isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora tuženi je vršio u okviru planirane mase sredstava za zarade u Programima poslovanja koje je donosio za svaku godinu i na koje je dobio saglasnost svog osnivača. U 2013. godini nije bilo dovoljnih (planiranih) sredstava za isplatu razlike do iznosa regresa po kolektivnim ugovorima tuženog od 18.08.2011. godine i 30.09.2015. godine, odnosno po Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada koji je bio u primeni do 31.12.2014. godine. Planirana masa sredstava za isplatu zarada (konto 520) do septembra te godine utrošena je u celosti, a za period od oktobra do decembra iste godine, usled primene umanjene osnovice za obračun zarada u skladu sa Zakonom o privremenom umanjenju osnovice za obračun zarada, ostala su neutrošena sredstva od 153.514,17 dinara. Preostala sredstva, srazmerno učešću regresa u zaradi, omogućavala su isplatu regresa za tu godinu u iznosu od još 11,50 dinara. Neutrošena sredstva u 2015. godini omogućavala su isplatu regresa za tu godinu u višem iznosu od onog koji je po tom osnovu isplaćen tužiocu. Visina razlike između isplaćenog regresa za 2014. i 2015. godinu i regresa koji je u tim godinama mogao biti isplaćen tužiocu utvrđena je veštačenjem.

Na tako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Saglasno odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, pri čemu se svakom zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (član 104. stav 1. i 2). Naknada regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu (član 118. tačka 6) je deo zarade zaposlenog (član 105. stav 3).

Tužiočev poslodavac je javno preduzeće čiji je osnivač Grad Novi Sad. Poslovanje tuženog, uključujući i obračun i isplatu zarada, regulisano je prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 119/12 i 44/14), koji se primenjivao u periodu od 25.12.2012. godine do 04.03.2016. godine i Uredbom o načinu i kontroli obračuna i isplata zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 27/14). Odredbe označenih propisa, citiranih u obrazloženju drugostepene presude, ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača.

Tuženi posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja na koji saglasnost daje njegov osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za celu narednu kalendarsku godinu i to po namenama, pa s`toga i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću. Pritom, planirana politika zarada mora se utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, koja je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, označenom Uredbom, precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima.

Sledstveno izloženom, u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog je ugovorni odnos koji je bitno ograničen imperativnim propisima. Tuženi zato može obračunati i isplatiti zarade zaposlenima samo na način i pod uslovima utvrđenim programom. Tim aktom ne derogiraju se prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, već se samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, što direktno zavisi od fiskalnih zahteva koji se u svakoj kalendarskoj godini postavljaju pred jedinicu lokalne samouprave. Tužiocu u ovom slučaju nije uskraćeno pravo na naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora. On je to pravo ostvario u granicama mase sredstava za zarade predviđenoj Programom poslovanja koje je tuženi donosio za 2013, 2014. i 2015. godinu, uz prethodnu saglasnost svog osnivača. Programi su morali biti usaglašeni sa Odlukom o budžetu jedinice lokalne samouprave, donetoj praćenjem obavezujućih smernica ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 36a Zakona o budžetskom sistemu), kao i sa politikom projektovanog rasta zarada za svaku kalendarsku godinu koju utvrđuje Vlada Republike Srbije.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo. Nižestepeni sudovi su o zahtevu za isplatu neplaćenog dela regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom vremenskom periodu odlučili pravilnom primenom propisa, uz vođenje računa o mogućnostima tuženog za isplatu prema masi raspoloživih preostalih sredstava za zarade, planiranih programima poslovanja donetih za svaku kalendarsku godinu.

S`toga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić