U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Krajnović, advokat u ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Zvonko Lukić, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3681/16 od 07.09.2016. godine, u sednici održanoj dana 26.03.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3681/16 od 07.09.2016. godine u delu u kom je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14204/14 od 29.01.2016. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14204/14 od 13.04.2016. godine u prvom stavu izreke i odbijen tužbeni zahtev da se tuženi solidarno obavežu na isplatu iznosa od 13.516 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti na ime neosnovanog korišćenja dvosobnog stana broj 6 na II spratu zgrade u ulici ... broj .. u Beogradu, katastarska parcela .., list nepokretnosti .. KO Vračar, površine 48 m2, za period od 01.06.2003. godine do 31.12.2003. godine i za period od 01.09.2005. godine do 13.12.2010. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P 14204/14 od 29.01.2016. godine, dopunjenom rešenjem od 13.04.2016. godine i ispravljenom rešenjem od 13.04.2016. godine obavezani su tuženi da tužiocu na ime neosnovanog korišćenja dvosobnog stana broj 6 na II sprate zgrade u ulici ... broj .. u Beogradu, katastarska parcela .., list nepokretnosti .. KO Vračar, površine 48 m2, za period od 01.06.2003. godine do 13.12.2010. godine solidarno isplate iznos od 16.684 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom na mesečne iznose bliže označene u izreci, počev od petog u mesecu za prethodni mesec. Drugim stavom izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 728.550,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 3681/16 od 07.09.2016. godine preinačio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke, tako što je obavezao tužene da tužiocu na ime neosnovanog korišćenja opisanog stana za period od 01.01.2004. godine do 31.08.2005. godine solidarno isplate ukupno 3.168 evra sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na svaki pojedinačni mesečni iznos od 158,4 evra, počev od svakog petog u mesecu za prethodni mesec do 14.12.2012. godine, a počev od 25.12.2012. godine do isplate kamatu na evro po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi solidarno isplate po istom osnovu za period od 01.06.2003. do 31.12.2003. godine i za period od 01.09.2005. godine do 13.12.2010. godine iznos od 13.516 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti. Drugim stavom izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka tako što su tuženi obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 221.210,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2016. godine do isplate. Trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stava prvog izreke pravnosnažne drugostepene presude u preinačujućem delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi solidarno obavežu na isplatu za period od 01.06.2003. godine do 31.12.2003. godine i za period od 01.09.2005. godine do 13.12.2010. godine iznosa od 13.516 evra, sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja shodno članu 407. stav 2. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud doneo je presudu Rev 86/2017 od 31.01.2018. godine, ispravljenu rešenjem istog suda od 02.10.2018. godine, kojom je preinačena presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 3681/16 od 07.09.2016. godine utoliko što je žalba tuženih delimično usvojena, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu na ime neosnovanog korišćenja dvosobnog stana broj 6, na II sprate zgrade u ulici ... br. .. u Beogradu, površine 48 m2, za period od 01.06.2003. godine do 31.08.2003. godine isplate iznos od 460,80 evra sa kamatom, u dinarskoj protivvrednosti, dok se u preostalom delu žalba tuženih odbija i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14204/14 od 29.01.2016. godine, dopunjena rešenjem od 13.04.2016. godine i ispravljena rešenjem od 13.04.2016. godine za iznos od 16.223,20 dinara sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka na svaki pojedinačni mesečni iznos dosuđen prvostepenom presudom do 24.12.2012. godine, a počev od 25.12.2012. godine do isplate kamatu po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i u delu odluke o troškovima postupka. U preostalom delu, revizija tužioca, odbijena je kao neosnovana. Tuženi su obavezani da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplate iznos od 388.460,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už 11379/2018 od 30.08.2023. godine usvojena je ustavna žalba BB i VV i utvrđeno da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 86/17 od 31.01.2018. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 86/17 od 31. januara 2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda Gž 3681/16 od 07. septembra 2016. godine.

U ponovnom postupku, Vrhovni sud je ispitao presudu u pobijanom delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 10/23), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Iako je revizija izjavljena i zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka u njoj se ne navodi u čemu se te bitne povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao davalac izdržavanja sa GG zaključio Ugovor o doživotnom izdržavanju 16.12.1994. godine, kojim je primalac izdržavanja ugovorio izdržavanje za sebe i za svog bračnog druga. Predmet ugovora je bio dvosoban stan broj 6 u Beogradu, u ulici ... broj .. površine 48 m2. Ugovoreno je da će tužilac kao davalac izdržavanja primiti stan u državinu i svojinu posle smrti primaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja GG, je kao zakupodavac, sa tuženom VV, kao zakupcem, zaključio Ugovor o zakupu predmetnog stana 11.04.2000. godine. Tužena se saglasno tom ugovoru sa svojom porodicom u stan uselila 20.04.2000. godine. GG je 03.05.2000. godine, pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo parnični postupak protiv davaoca izdržavanja AA radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, koji se vodio pod brojem P. 1250/00 i koji je prekinut zbog smrti tužioca. GG je preminuo ...2003. godine, a njegovi zakonski nasledici su bratanac DD i unuci ĐĐ i mal. EE po pravu predstavljanja posle smrti njegovog bratanca, pokojnog ŽŽ. Tužilac se 14.07.2003. godine, uknjižio kao vlasnik predmetnog stana. Nakon smrti primaoca izdržavanja GG, tužena je sa svojom porodicom nastavila da koristi stan po osnovu ugovora o zakupu, a onda je sa zakonskim naslednicima pokojnog GG, 30.12.2003. godine zaključila novi ugovor o zakupu spornog stana na neodređeno vreme i njima je plaćala zakupninu do 01.09.2005. godine, kada su se tuženi iselili iz stana i ključeve predali ZZ zakonskom zastupniku mal. EE. Naslednici pok. GG su nastavili parnični postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju u kome je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 1287/06 od 12.02.2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, a ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 9567708 od 08.04.2009. godine. Tužilac je uveden u posed stana 13. decembra 2010. godine na osnovu pravnosnažnog rešenja Odeljenja za imovinsko- pravne i stambene poslove Opštinske uprave Gradske opštine Vračar od 09.07.2010. godine. Iz izveštaja Poreske uprave Filijala Vračar od 23.09.2015. godine je utvrđena visina prosečne zakupnine za period od 01.06.2003. do 13.12.2010. godine u iznosu od 16.684 evra, a u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže označenim u izreci prvostepene presude.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su ocenili da je tužilac kao vlasnik predmetnog stana legitimisan da na osnovu člana 219. ZOO traži naknadu od tuženih jer su kao nevlasnici bili u posedu stana i nisu ga koristili na osnovu pravnog posla zaključenim sa tužiocem kao vlasnikom, te da su bili nesavesni držaoci. Prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada zbog izgubljene zakupnine u periodu od 01.06.2003. do 13.12.2010. godine, a drugostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu od tuženih samo za period od 01.01.2004. do 31.08.2005. godine. Drugostepeni sud je cenio da su tuženi bili nesavesni držaoci predmetnog stana od saznanja za tužbu za iseljenje iz stana, od 12.12.2003. godine, pa je zaključio da tužiocu pripada pravo na zakupninu počev od 01.01.2004. godine pa do iseljenja tuženih 31.08.2005. godine, kada su stan predali u posed zakonskim naslednicima pokojnog GG. Zaključio je da tuženi nisu pasivno legitimisani za period od 31.08.2005. pa do 13.12.2010. godine jer su zakonski naslednici GG u tom periodu prouzrokovali štetu tužiocu onemogućivši ga da stan koristi.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda pravilna, zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Revizija se u bitnom zasniva na navodima da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio momenat nesavesnosti tuženih i smatra da za početak nije relevantan momenat saznanja za tužbu za iseljenje. Naprotiv, revident ukazuje da već momentom smrti GG, kao primaoca izdržavanja, tuženi su morali znati da je tužilac vlasnik stana. Sa tom činjenicom posebno je morala biti upoznata tužena VV čija je delatnost bavljenje advokaturom. Zaključak drugostepenog suda da su tuženi bili nesavesni samo do trenutka iseljenja iz stana tj. do 31.08.2005. godine, revident smatra pogrešnim. Tuženi prilikom iseljenja nisu predali tužiocu ključeve već nevlasnicima, iako su po revidentu morali znati da je on vlasnik stana. Ukazuje na presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 15349/10 od 22.09.2011. godine i Gž 4855/13 od 05.06.2014. godine, kojim je utvrđena nesavesnost tuženih zbog nepredaje ključeva vlasniku ili deponovanja sudu ( zbog znanja za postupak raskida ugovora o doživotnom izdržavanju). Predajom ključeva nevlasniku tuženi su naneli štetu tužiocu jer su ga onemogućili da uđe u svoj stan čime su postupili protivno odredbama člana 12, 13 i 16. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz činjenica utvrđenih u ovoj parnici, proizilazi da je tužilac podnetom tužbom zahtevao od tuženih, kao zakupaca, naknadu za korišćenje dvosobnog stana broj 6, u Beogradu, u ul. ... br. .., za period od 01.06.2003. godine do 13.12.2010. godine. Tuženi su, kao zakupci, dana 11.04.2000. godine, sa sada pok. GG, kao vlasnikom i zakupodavcem, zaključili Ugovor o zakupu nepokretnosti koja je predmet ove parnice i u istu se uselili 20.04.2000. godine. Nakon GG smrti (...2003. godine), ovde tuženi i dalje su nastavili da koriste predmetni stan po ugovoru o zakupu zaključenim sa GG naslednicima, dana 20.06.2003. godine i dana 30.12.2003. godine i za to plaćali zakupninu do 01.09.2005. godine, kada su se iz istog iselili i predali ključeve ZZ, zakon. zastupnici malol. EE. Dana 14.07.2003. godine, tužilac se upisao kao vlasnik predmetnog stana i 12.12.2003. godine, podneo tužbu za iseljenje ovde tuženih. Parnični postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pravnosnažno je okončan odbijanjem tužbenog zahteva (presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 1287/06 od 12.02.2008. godine, potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 9567/08 od 08.04.2009. godine). Tužilac je u posed stana uveden 13.12.2010. godine.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, da mu ovaj naknadi koristi koje je imao od upotrebe dok je odredbom člana 16. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.

S tim u vezi, navodi revidenta kojim ukazuje da je pogrešan zaključak drugostepenog suda, te da su tuženi bili nesavesni počev od GG smrti (...2003. godine), su neosnovani. Tuženi su ugovor o zakupu zaključili 11.04.2000. godine, sa sada pok. GG, tada vlasnikom i zakupodavcem nepokretnosti i nisu morali da znaju za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon smrti GG, ovde tuženi, kao zakupci su nastavili da koriste predmetni stan, tako što su sa GG naslednicima zaključili ugovor o zakupu i istim plaćali zakupninu. Zbog toga, ako je i došlo do neosnovanog obogaćenja, onda je to na strani GG naslednika. Činjenica da je tužena VV advokat, ne znači njenu nesavesnost, jer u ovom slučaju, tužena je zakupac stana i nije dužna da zna za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju. Zbog toga, a kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, o nesavesnosti tuženih može se govoriti tek od podnošenja tužbe za iseljenje u kom periodu je još uvek u toku parnični postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, čiji je ishod bio neizvestan, pa su tuženi saglasno članu 12. ZOO, ključeve vratili GG naslednicima kao licima sa kojima su zaključili ugovor o zakupu. Pored toga, u periodu od 01.09.2005.-13.12.2010. godine, tuženi nisu koristili predmetni stan i ne mogu biti u obavezi za naknadu za korišćenje tuđe stvari po članu 219. ZOO.

Sledi da su tuženi bili nesavesni držaoci od saznanja za tužbu tužioca za iseljenje iz označenog stana 12.12.2003. godine, pa tužiocu, imajući u vidu i paricioni rok za ispunjenje obaveze, pripada pravo na naknadu štete u visini prosečne zakupnine u periodu od 01.01.2004. godine, a ne od juna 2003. godine. Tužiocu pripada pravo na naknadu štete do 31.08.2005. godine, kada su se tuženi iselili iz predmetnog stana, a ne do 13.12.2010. godine.

Sa iznetog kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu odredaba člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Odluku kao u stavu drugom izreke, Vrhovni sud, doneo je primenom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković