Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1306/2017 od 07.02.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojena je revizija tužioca i preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2246/16 od 25.01.2017. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1327/2015 od 19.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 31.622,50 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Odlukom Ustavnog suda Už 7771/2018 od 29.07.2021. godine usvojena je ustavna žalba tuženog i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1306/17 od 07.02.2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (tačka 1), poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1306/17 od 07.02.2018. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2246/16 od 25.01.2017. godine (tačka 2) i odbačen predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1 (tačka 3).

Odlučjući ponovo o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 375. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su članom 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP predviđene kao razlozi za ovaj vanredni pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od ...2005. godine. Po odredbi tačke 8. ugovora o radu tužilac ima pravo na uvećanu zaradu, naknadu zarade, naknadu troškova i druga primanja u skladu sa Zakonom i Kolektivnim ugovorom, kao i dodatak od 0,4% od cene rada za radno mesto za svaku navršenu punu godinu rada. Tužilac je sa tuženim ugovorio koeficijent posla u visini od 2,10 i da se zarada za puno radno vreme i standardni učinak obračunava množenjem zvanične cene za najjednostavniji rad i koeficijenta. Koeficijent obračuna zarade tužioca utvrđen je u skladu sa članom 10. Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada. Prema tački 7. ugovora, zarada se isplaćuje do 10-og u mesecu za prethodni mesec. Tuženi je 18.09.2014. godine sačinio za tužioca obaveštenje uz aneks ugovora o radu, u kome je navedeno da do zaključenja aneksa dolazi zbog izmena elemenata zarade tužioca. Aneks ugovora o radu stranke su zaključile istog dana, i po tom aneksu tužilac je raspoređen na poslove radnog mesta poslovođe kontrolora, koeficijent za obračun zarade ugovoren je u visini od 2,40, a osnovna bruto zarada u visini od najmanje 43.200,00 dinara. Aneksom ugovora o radu stranke su ugovorile da tužilac ima pravo na naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 20 radnih dana. Tužilac je godišnje odmore za period od 2012. godine do 2015. godine koristio, i to u novembru 2012. godine, maju i julu 2013. godine i novembru 2014. godine. Programima poslovanja tuženog za 2012, 2013, 2014. i 2015. godinu predviđena je masa zarada u ukupnom iznosu, u kojoj nije iskazana struktura zarada po pojedinim elementima, pa ni za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi u planu i programu poslovanja nije planirao posebna sredstva za isplatu zaposlenima regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tužiocu je isplata regresa vršena u skladu sa programom poslovanja za svaku od spornih godina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bio u obavezi da za tužioca posebno planira sredstva za naknadu regresa u skladu sa članom 42. Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada od 10.08.2013. godine, članom 54. Kolektivnog ugovora tuženog i Aneksom ugovora o radu, kojima je zaposlenima priznato pravo na naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od najmanje 20 radnih dana. Zbog toga je obavezao tuženog da isplati tužiocu razliku između isplaćenog i pripadajućeg regresa.

Po stanovištu drugostepenog suda, o pravima zaposlenih u javnim preduzećima trebalo je odlučivati na osnovu Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, odnosno Zakona o javnim preduzećima, kao posebnih zakona u smislu člana 1. Zakona o radu. Kako su obračun i isplata naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora regulisani prinudnim propisima, a u spornom periodu su to bili Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Zakon o javnim preduzećima, kao i Uredba doneta u izvršavanju tih Zakona, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužiocu isplaćena naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora za svaku od spornih godina u skladu sa programom poslovanja, u okviru planiranog ukupnog iznosa sredstava za zarade zaposlenih.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Zakonom o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05...75/14), pored ostalog propisano je da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade u visini koja se utvrđuje zakonom, opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu (član 104. stav 1), da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 6), koji predstavlja deo zarade zaposlenog (član 105. stav 3. u vezi stava 1).

Tužiočev poslodavac je javno preduzeće čiji je osnivač Grad Novi Sad. Poslovanje tuženog, uključujući i obračun i isplatu zarada u spornom periodu bilo je regulisano Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 25/00...123/07) i Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 119/12...44/14), kao i uredbama o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima koje je Vlada Republike Srbije donela na osnovu ovlašćenja iz navedenih Zakona.

Odredbe označenih Zakona i uredbe ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. Navedenim zakonima propisano je da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda po namenama za čitavu narednu kalendarsku godinu, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću. Planirana politika zarada mora se utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Označenim uredbama Vlada je, na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima.

Iz izloženog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja kojima se teži očuvanju mase zarada planirane programom poslovanja za određenu poslovnu godinu. Programom se ne derogiraju prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, niti je to njegov cilj, već se istim samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, što direktno zavisi od fiskalnih zahteva koji se u svakoj kalendarskoj godini postavljaju pred jedinicu lokalne samouprave (član 36a Zakona o budžetskom sistemu).

U konkretnom slučaju, tužiocu nije uskraćeno pravo na naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i on je to pravo ostvario u granicama mase sredstava za zarade, predviđenoj programima koje je tuženi donosio za svaku od spornih godina, uz saglasnost osnivača. Doneti programi su morali biti usaglašeni sa odlukama o budžetu lokalne vlasti, koje je jedinica lokalne samouprave donela prateći obavezujuće smernice ministarstva nadležnog za poslove finansija, kao i sa politikom projektovanog rasta zarada koju za svaku kalendarsku godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, sve kako bi se izbegla privremena obustava prenosa sredstava iz budžeta Republike Srbije kojom bi direktno bilo dovedeno u pitanje finansiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinica lokalne samouprave.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Zbog toga je, imajući u vidu i član 166. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić