Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca „AA“ iz ..., čiji je punomoćnik advokat Zoran Stojković iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik advokat Slobodan Reža iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine, u sednici održanoj 12.10.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine u delu kojim je potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P 1/13 od 04.09.2013. godine u stavu prvom i trećem izreke i presuda Višeg suda u Pančevu P 1/13 od 04.09.2013. godine u istom delu, pa se u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Pančevu P br.1/13 od 04.09.2013. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu na ime duga za staklo solidarno plate 11.642.023,14 dinara i za kancelarijski nameštaj 400.342,16 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate (1). Preostali deo tužbenog zahteva za isplatu iznosa od još 3.403.793,40 dinara za staklo sa zakonskom zateznom kamatom od 19.09.2002. godine do presuđenja odbijen je kao neosnovan (2). Tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 1.342.756,00 dinara (3).

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene i potvrđena je navedena prvostepena presuda. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1162/2014 od 11.12.2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 1943/2015 od 28.10.2016. godine, usvojena je ustavna žalba tuženih VV i BB izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1162/14 od 11.12.2014. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine i presude Višeg suda u Pančevu P 1/13 od 04.09.2013. godine i utvrđeno je da je označenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je poništena osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 1162/14 od 11.12.2014. godine i određeno da isti sud odluči o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4241/13 od 22.05.2014. godine. Istovremeno je ukinuto rešenje Ustavnog suda Už 1943/2015 od 28.05.2015. godine o odlaganju izvršenja presude Višeg suda u Pančevu P 1/13 od 04.09.2013. godine.

Odlučujući u ponovnom postupku po izjavljenoj reviziji tuženih Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i ocenio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kojem su zasnovane nižestepene presude tužilac „AA“ iz ... (registrovane delatnosti za uvoz i promet ...), zaključio je 05.01.1998. godine sa tuženima (vlasnicima novoizgrađenog magacinskog prostora) ugovor o uskladištenju i manipulaciji robe. Prema sadržini ovog pisanog ugovora tuženi su se obavezali da tužiocu kao korisniku usluga stave na raspolaganje 100 m2 magacinskog prostora, da obavljaju poslove manipulacije robom, što podrazumeva istovar i utovar robe u prevozna sredstva i manipulaciju u okviru skladišnog prostora, da obezbede skladištara za prijem i otpremu robe i vrše fizičko obezbeđenje robe. Ugovorne obaveze tužioca bile su da plaća zakupninu i troškove manipulacije robom po tarifi tuženih a da robu koja je uskladištena kod tuženih osigura od rizika. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme, uz predviđen raskidni uslov da tužilac tri meseca uzastopno ne koristi iznajmljeni prostor. Tužilac je svoj posao organizovao tako da je staklo uvozio iz ..., dorađivao ga je u svom pogonu za doradu u ..., skladištio ga je u magacinu tuženih i iz njega ga je prodavao raznim kupcima, uglavnom na ... . Kupci su staklo plaćali u gotovini (nemačkim markama) a novac su preuzimali vozači, koji su ga predavali direktoru tužioca i njegovim zaposlenima. Tuženi, kao i otac tuženog BB koji je bio od ranije u poslovnim i prijateljskim odnosima sa direktorom tužioca, imali su svoje kamione i radne mašine za utovar robe koji su korišćeni za utovar i prevoz tužiočevog stakla. Tuženi su zajedno sa drugim vozačima vršili prevoz stakla na ... i zaradu ostvarivali od prevoza robe, od izdavanja magacinskog prostora i korišćenja viljuškara za utovar robe.

Poslovanje i trgovinu staklom tužilac je vršio angažovanjem svojih zaposlenih radnika. Tužiočev magacioner GG vodio je evidenciju robe koja je ulazila i izlazila iz magacina, sačinjavao utovarne listove o količini robe koja je izdata iz magacina i kartice o stanju robe u magacinu. Tužiočev adminstrativni radnik DD primao je telefonom narudžbine stakla, popisivao ih i sa njima upoznavao direktora, a zatim sačinjavao otpremnice – fakture koje su pratile robu. On je po nalogu direktora tužioca u otpremnicama upisivao manju količinu robe od stvarno utovarene i isporučene. Knjigovodstvene poslove za tužioca u periodu od 1997-1998 godina vodio je ĐĐ, na osnovu dokumentacije izlaznih i ulaznih faktura, koje je dobijao od administrativnog radnika DD. Tada se pojavila značajna razlika između knjigovodstvenog i stvarnog stanja zaliha robe. Stvarno stanje robe u magacinima je bilo manje od onoga koje je proizilazilo iz računa, zbog toga što je u računima i pratećoj dokumentaciji upisivana kao prodata manja količina od stvarno prodate količine robe. U periodu NATO bombardovanja od 24.03. do 14.06.1999. godine tužilac nije poslovao. U isto vreme u magacinu tuženih je, pored tužiočevog, bilo smešteno i staklo više preduzeća, među kojima i preduzeća „EE“, sa kojim su tuženi započeli poslovnu saradnju i za njega radili isti posao kao i za tužioca. Saznanje direktora tužioca za tu saradnju dovelo je do prestanka poslovnog odnosa stranaka i raskida njihovog ugovora. Početkom jula 1999. godine tuženi su bili u ..., radi ugovaranja trgovine i uvoza stakla za preduzeće „EE“. U njihovom odsustvu direktor tužioca je došao u magacinski prostor i naložio svom magacioneru GG da sačini popis tužiočevog stakla koje se nalazilo u magacinu tuženih. Magacioner je sačinio listu robe – stakla 02.07.1999. godine i preuzeo je svu prateću dokumentaciju tužioca, te je sve zajedno sa svojeručno sačinjenom popisnom listom predao tužiočevom direktoru.

Na osnovu izvršenog popisa robe tužilac je naknadno sačinio robne kartice. Prema preuzetoj poslovnoj dokumentaciji, ulaznim i izlaznim fakturama, robnim karticama, zaliha stakla u magacinu i popisu te robe od 02.07.1999. godine, sačinjenom od strane tužiočevog magacionera, tužilac je prezentovao stanje robe – stakla u magacinu tuženih kao zaostalo u vreme popisa i raskida ugovora stranaka. Stanje zaliha stakla po ulaznim i izlaznim fakturama je izvedeno matematičkim obračunom, oduzimanjem ukupne količine po izlaznim fakturama i dozvoljenog procenta kala, rastura i loma od ukupne količine po ulaznim fakturama. Sudski veštak je dao procenu vrednosti zaostalih zaliha tužiočevog stakla u magacinu tuženih u tri varijante: prema izlaznim i ulaznim fakturama (53.812.843,23 dinara), prema sačinjenim robnim karticama (15.045.816,54 dinara) i prema popisu robe koji je sačinio tužiočev magacioner (11.642.023,14 dinara). U prostorijama tuženih posle raskida ugovora stranaka ostao je kancelarijski nameštaj u nespornom vlasništvu tužioca, čiju vrednost je veštak procenio na 400.442,16 dinara.

Protiv sada pok. ŽŽ, bivšeg vlasnika i direktora tužioca, vođen je krivični postupak i prvostepenom nepravnosnažnom presudom 20.10.2011. godine oglašen je krivim za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. KZ u produženom trajanju, iz razloga što je tokom 1999, 2000. i 2001. godine kao direktor preduzeća „AA“ pribavio sebi imovinsku korist, tako što je prodavao staklo kupcima sa teritorije ... i u otpremnicama i fakturama prikazao manje količine robe od one koja je stvarno poručena, uz navođenje nižih cena od onih po kojima je stvarno prodata roba, pri čemu su kupci virmanski na žiro račun preduzeća plaćali manje iznose, dok je on u gotovom novcu naplaćivao razliku od fakturisanja do stvarno prodate količine stakla. Isto lice kao direktor tužioca je protiv tuženih podnelo zahtev za sprovođenje istrage zbog sumnje da su počinili krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 3. KZ u saizvršilaštvu, navođenjem da su to učinili na način što su 01.07.1999. godine oduzimanjem tuđe pokretne stvari i prisvajanjem radi pribavljanja imovinske koristi fizički onemogućili podnosioca zahteva ŽŽ da koristi magacin koji su mu iznajmili i iz tog magacina oduzeli i prisvojili pokretne stvari - staklo i kancelarijski nameštaj u vrednosti od 26.983.535,00 dinara. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Pančevu Kv 324/08 od 15.10.2008. godine, takav zahtev je odbijen odlučivanjem da nema mesta sprovođenju istrage protiv tuženih zbog navedenog krivičnog dela usled nedostatka osnovane sumnje.

Imajući u vidu sadržinu ugovora stranaka zaključenog u pisanom obliku a prevashodno način njegovog izvršavanja voljom ugovorača, prvostepeni sud je utvrdio da to realno nije bio ugovor o uskladištenju, kako je imenovan, već dvostrano teretni ugovor sa elementima zakupa u delu koji se odnosi na iznajmljivanje magacinskog prostora. Polazeći od ukupno utvrđenih činjenica, zaključio je da se na dan 01.07.1999. godine, koji se smatra danom raskida ugovora stranaka, u magacinskom prostoru i državini tuženih zateklo staklo u vlasništvu tužioca, u vrsti i količini utvrđenoj na osnovu popisa tužiočevog magacionera i veštačenjem, pa kako su u to vreme tuženi već bili u novom zakupnom odnosu za istu vrstu robe sa trećim licem, a tužiočevo staklo je u međuvremenu otuđeno, zaključio je da je tužilac imao pravo da kao vlasnik u smislu odredaba čl.3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zahteva povraćaj svojih stvari odnosno naknadu njihove protivvrednosti. Isti zaključak je izveo i u odnosu na zahtev za naknadu vrednosti kancelarijskog nameštaja, utvrđene veštačenjem, koji je nesporno ostao u državini tuženih. Presudom je dosudio tužiocu naknadu zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključivanje i presuđenje prvostepenog suda, uz stav da tužiocu pripada naknada štete u visini vrednosti otuđenog stakla i kancelarijskog nameštaja. Svoj stav je potkrepio primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP i ovlašćenju suda na slobodnu ocenu u određivanju visine naknade štete u smislu člana 232. ZPP, razlozima da tuženi nisu dokazali da popisano staklo nije bilo u tužiočevom vlasništvu i da ga oni nisu otuđili, kao i da nisu sprečavali tužioca da preuzme svoj nameštaj.

Osnovano se tužiočevom revizijom ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega ni činjenično stanje značajno za presuđenje nije potpuno utvrđeno.

Tužilac je u ovoj parnici istakao tužbeni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti stakla u njegovoj svojini, koje se na dan raskida ugovora stranaka 01.07.1999. godine zateklo u magacinskom prostoru tuženih a nakon toga je otuđeno. Pored toga, postavio je i zahtev za isplatu novčane protivvrednosti kancelarijskog nameštaja u njegovoj svojini, koji je po raskidu ugovora ostao u prostorijama tuženih. Presuđenje po ovim zahtevima zavisi od činjenica koje se odnose na sadržinu ugovornih obaveza stranaka i pravnu prirodu njihovog ugovora, te posledice njegovog raskida u vezi sa pitanjem eventualne odgovornosti za nastanak štete, zbog nestanka ili otuđenja tužiočevog stakla, kao i obim štete i visinu naknade. Na raspravljanje i utvrđenje ovih činjeničnih i pravnih pitanja ukazano je ranijim revizijskim rešenjima. Tako iz obrazloženja rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev 2061/09 od 23.09.2009. godine, te naloga datog prvostepenom sudu u pogledu dopune dokaznog postupka, proizlazi da je za ocenu postojanja odgovornosti tuženih za manjak tužiočevog stakla lagerovanog u zakupljenom prostoru tuženih odlučno utvrđivanje ko je od ugovornih strana imao obavezu da fizički obezbeđuje i čuva tužiočevu robu, da li je i kojim radnjama tuženih sporno staklo eventualno oduzeto od tužioca, kao i da li je tužilac svojim radnjama mogao da spreči ili umanji pretrpljenu štetu. Ove činjenice opredeljuju primenu odredaba čl.569, 581. i 585. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ako se utvrdi da je između stranaka zaključen ugovor o zakupu, odnosno primenu odredaba čl.730-733, 737. i 739. istog zakona, ako se utvrdi da je između stranaka zaključen ugovor o uskladištenju.

U ponovljenom postupku pred prvostepenim sudom, koji je prethodio donošenju pobijanih presuda, utvrđeno je da sporni ugovor realno nije bio ugovor o uskladištenju već dvostrano teretni ugovor sa elementima zakupa u delu koji se odnosi na iznajmljivanje magacinskog prostora tuženih za smeštaj tužiočevog stakla, da među strankama nije bio ugovoren niti faktički sprovođen ortakluk a da je obezbeđenje tužiočeve robe – stakla u magacinskom prostoru tuženih, prijem i izdavanje te robe, vršeno od strane zaposlenih radnika tužioca.

U činjeničnoj situaciji kada voljom ugovarača i načinom izvršenja preuzetih ugovornih obaveza nije među njima zaključen ugovor koji po svojoj pravnoj prirodi i dejstvu predstavlja ugovor o uskladištenju (kojim bi tuženi kao skladištari bili dužni da čuvaju i snose rizik štete za propast, umanjenje ili otuđenje tužiočeve robe date im na čuvanje), nema ni zakonskog osnova i pretpostavke o njihovoj odgovornosti i obavezi za naknadu štete, ukoliko se takav slučaj ostvari u smislu člana 733. u vezi čl.730. i 732. ZOO. Podvođenje do sada utvrđenih činjenica konkretnog slučaja pod ove materijalnopravne norme rezultat je pogrešne primene materijalnog prava.

U konkretnoj činjeničnoj situaciji, kada je utvrđeno da je među strankama zaključen mešoviti ugovor sa elementima ugovora o zakupu magacinskog prostora tuženih, a tužilac je organizovao čuvanje i promet svoje robe preko svojih zaposlenih, manjak tužiočevog stakla po raskidu ugovora stranaka, konstatovan upravo od tužiočevog magacionera kao lica koje je neposredno bilo zaduženo za čuvanje stakla i njegovo izdavanje trećim licima, utvrđen je i procenjen na osnovu popisne liste kao isprave čija dokazna snaga je dovedena u pitanje sa stanovišta relevantne primene materijalnopravnog propisa. Odredbom člana 5. Pravilnika o načinu i rokovima utvrđivanja popisa i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem („Sl. list SRJ“, broj 17/97) bilo je zabranjeno učešće odgovornih lica za čuvanje robe u radu popisnih komisija. Navedena zabrana je bila na snazi i u vreme kada je sporni popis stakla izvršen i na temelju njega utvrđen manjak. Ovakva spornost dokaza o postojanju i veličini manjka tužiočevog stakla u magacinskom prostoru tuženih, u vreme raskida ugovora stranaka, u odsustvu dokaza kojim radnjama tuženih je to staklo oduzeto i otuđeno od tužioca, dovodi u sumnju i primenu metodologije procene i obračuna visine štete utvrđene veštačenjem (u ovoj varijanti), u vezi sa primenom odredaba člana 185. i člana 189. stav 2. u vezi člana 132. ZOO i odredaba čl.3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP.

Do sada utvrđeno činjenično stanje, posebno činjenica da je tužilac redovno u svom knjigovodstvenom poslovanju prikazivao manju količinu stvarno otuđene robe (stakla) u ostvarenom prometu, kao i odsustvo dokaza o neovlašćenom i protivpravnom raspolaganju tuženih tužiočevom robom, smeštenom u njihovom zakupljenom magacinskom prostoru, ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu postojanja odgovornosti tuženih za celokupno traženu i nastalu štetu pretrpljenu otuđenjem tužiočeve robe iz magacinskog prostora tuženih, u vezi sa primenom pravila o teretu dokazivanja. Pri takvom zaključivanju, sudovi su pogrešno primenili pravilo o teretu dokazivanja argumentom da tuženi nisu dokazali da popisano staklo (od strane tužiočevog magacionera u njihovom odsustvu) nisu neovlašćeno otuđili. Suprotno pogrešnom shvatanju o pravilu dokazivanja negativnih činjenica, činjenice utvrđene iz sadržine spisa vođenih krivičnih postupaka (protiv lica koja su učesnici ovde spornog pravnog odnosa), ne potkrepljuju već opovrgavaju bilo kakvo zaključivanje o aktivnoj radnji tuženih u neovlašćenom otuđenju tužiočevog stakla, što u odsustvu postojanja zakonske pretpostavke o njihovoj ugovornoj odgovornosti za štetu ne potkrepljuje takav pravni zaključak sudova na kojem su zasnovane pobijane presude.

Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju među strankama nije postojao ortakluk, niti je zaključen ugovor o uskladištenju već ugovor o zakupu magacina tuženih, kojim tuženi nisu preuzeli obavezu čuvanja tužiočeve robe u zakupljenom prostoru, oni po zakonskoj pretpostavci ne snose odgovornost za gubitak odnosno manjak tužiočeve robe, ako se ne dokaže njihovo aktivno učešće u neovlašćenom otuđenju te robe trećem licu.

Pravna posledica raskida ugovora je vraćanje onoga što je dato u izvršenju ugovornih obaveza po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. stav 3. ZOO). Svaka ugovorna strana je dužna da vrati ono što je primila odnosno ono što je ostalo po raskidu ugovora. Kao posledica raskida ugovora nastaje i obaveza da se drugoj ugovornoj strani namiri i naknada nastale štete, pod uslovima iz čl.262. do 268. ZOO, uz shodnu primenu odredaba ovog zakona o naknadi vanugovorne štete. Pored ovih obligacionopravnih posledica raskida ugovora, svaki vlasnik stvari iz ovlašćenja da svoju stvar koristi i da njome upravlja crpi i ovlašćenje da u svako doba zahteva vraćanje stvari i predaju od lica kod koga se ona, po bilo kojem osnovu ili bez njega, nalazi (čl.3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Gubitak, propast ili oštećenje stvari drugog lica stvara obavezu držaoca stvari da vlasniku naknadi štetu u novcu u visini njene tržišne protivvrednosti, ako ne postoji mogućnost njenog vraćanja u naturi odnosno vraćanja druge stvari iste vrste i količine (zamenjiva stvar).

U konkretnom slučaju, danom raskida ugovora stranaka smatra se, prema utvrđenom i nespornom činjeničnom stanju, 01.07.1999. godine sa kojim je tužilac utvrdio stanje zaliha stakla kao svoje robe lagerovane u zakupljenom magacinskom prostoru tuženih. To stanje je utvrdio i prikazao njegov magacioner u popisnim listama sačinjenim, suprotno članu 5. Pravilnika o načinu i rokovima otuđivanja popisa i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem, dana 02.07.1999. godine. Tužbu sa zahtevom za predaju u državinu određene vrste i količine stakla i kancelarijskog nameštaja, kojom je zasnovana ova parnica, tužilac je podneo 17.07.2001. godine. U odgovoru na tužbu 01.10.2001. godine tuženi su osporili tvrdnju da je tužiočevo staklo ostalo u njihovoj državini u zakupljenom magacinskom prostoru, a potvrdili su da je ostao kancelarijski nameštaj koji su smatrali kompenzacijom za dugovanje tužioca na ime zakupnine za magacinski prostor. U kasnijem toku parnice, tužilac je tužbu preinačio podneskom od 09.12.2005. godine i postavio zahtev za isplatu novčane protivvrednosti stakla, otuđenog iz magacinskog prostora tuženih, i kancelarijskog nameštaja, koji je ostao u prostorijama tuženih. Osnov ovakvog opredeljenja tužbenog zahteva je istaknut kao nemogućnost vraćanja stakla zbog gubitka i otuđenja, dok je u odnosu na kancelarijski nameštaj izostalo navođenje činjeničnog osnova i razloga za izmenu zahteva za vraćanje državine stvari u zahtev za isplatu njene novčane protivvrednosti. U tom smislu, tuženi BB je na raspravi 17.02.2005. godine izjavio da je nameštaj u vlasništvu tužioca i izrazio je spremnost da ga na njegov zahtev preda odnosno vrati. Kako se nameštaj i dalje nesporno nalazi u prostorijama tuženih, a tužilac nije dokazao da je pokušao da ga preuzme i da su ga tuženi u tome sprečili, nema prihvatljivog činjeničnog ni zakonskog osnova i razloga za donetu odluku o usvajanju zahteva za isplatu naknade štete u visini tražene i utvrđene novčane vrednosti tužiočevog nameštaja.

U postojećoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, postoji osnov za vraćanje kancelarijskog nameštaja u državinu tužioca kao vlasnika ali takav zahtev nije postavljen u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Zato je prema sadržini spisa i do sada utvrđenom činjeničnom stanju, odluka da se usvoji tužbeni zahtev za naknadu štete u visini vrednosti tužiočevog kancelarijskog nameštaja sa kamatom zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog koje postoji nedostatak utvrđenih činjenica od kojih zavisi ocena osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, kao i odsustvo valjanih argumenata za donetu odluku sadržanu u nižestepenim presudama, što je posebno ukazano odlukom Ustavnog suda Už 1943/2015 od 28.10.2016. godine, kojom je usvojena ustavna žalba tuženih i utvrđena povreda njihovog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, nižestepene presude su morale biti ukinute a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Kada, posle sprovedenog dokaznog postupka u ponovljenom suđenju, odgovori na činjenična i pravna pitanja na koja je ukazano ranijim i ovim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda i odlukom Ustavnog suda, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu, vodeći računa o pravilnoj primeni materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, kao i pravila o određivanju visine novčanog iznosa naknade odnosno količine zamenjivih stvari na koju treba da glasi obaveza, po slobodnoj oceni, ako je to drugačijim načinom nemoguće ili skopčano sa nesrazmernim teškoćama u smislu člana 232. ZPP. Za svoju novu odluku o tužbenom zahtevu daće dovoljne i valjane razloge.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci ovog rešenja. Istovremeno je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, ukinuta i odluka o troškovima postupka, koja zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić