U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz …, čiji je punomoćnik Emir Jašarević, advokat iz …, protiv tužene Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. iz …, radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog sud u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015.godine, u sednici održanoj dana 21.06.2019.godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU se presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6077/10 od 10.11.2011.godine, ispravljena rešenjem toga suda od 12.05.2014.godine, u stavu prvom izreke i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015.godine u delu kojim je prvostepena presuda u navedenom delu potvrđena, tako što se USVAJA tužbeni zahtev tužilje pa se poništava prvostepeno rešenje direktora Savezne uprave za kontrolu letenja …/…br. .../… od 23.07.1993.godine, kojim je tužilji prestao radni odnos kod tužene i drugostepeno rešenje …/…br. …/… od 08.08.1993.godine (odnosno 06.08.1993.godine) kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje, što je tužena dužna da prizna i trpi.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015.godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6077/10 od 10.11.2011.godine, ispravljena rešenjem od 12.05.2014.godine, u preostalom delu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6077/10 od 10.11.2011. godine ispravljene rešenjem 12.05.2014.godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi prvostepeno rešenje direktora tužene Savezne uprave za kontrolu letenja …/… br. …/… od 23.07.1993.godine, kojim joj je prestao radni odnos kod tužene i drugostepeno rešenje …/…br. …/… od 08.08.1993.godine, odnosno 06.08.1993.godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje, što je tužena dužna da prizna i trpi, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćenih zarada i naknada zarada za period od 23.07.1993.godine do 31.12.1993.godine iznos od 40.044,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.01.1994.godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naisplaćenih zarada i naknada u periodu od 01.01.1994.godine do 20.11.1995.godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u njenom sadržaju. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati na ime neisplaćenih razlika zarada i naknada u periodu od 20.11.1995.godine do 20.09.1996.godine novčane iznose u vrednosti i kamatom kao u njenom sadržaju. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime naknade za regres za godišnji odmor za 1994. i 1995.godinu novčane iznose u vrednosti i kamatom kao u njenom sadržaju. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražilada se obaveže tuženi da u korist tužilje na ime doprinosa za obavezno penzijsko osiguranje, kao i doprinosa za obavezno penzijsko osiguranje za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem uplati odgovarajuće iznose obaveze i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijale … i na iznose zarada i naknada razlika zarada i naknada bliže utvrđenih u izreci ove presude za period od 25.01.1994.godine od 29.02.1996.godine. Stavom sedam izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja šresude, pa do konačne isplate. Stavom osam izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova, zbog umanjenja životnih aktivnosti iznos od 1.200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma donošenja presude pa do konačne isplate. Stavom devet izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 487.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.11.2011.godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6077/10 od 10.11.2011.godine ispravljena rešenjem od 12.05.2014.godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ranijom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1524/15 od 21.01.2016. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tužilje AA iz … izjvljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015.godine.

Ustavni sud odlukom Už-5197/2016 od 06.06.2018.godine, poništio je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1524/2015 od 21.01.2016. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o reviziji tužlje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015. godine.

Odlučujući ponovo o reviziji na osnovu člana 399. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 ... ) koji se primenjuje na osnovu člana 506. sada važećeg ZPP Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tada Savezne Republike Jugoslavije u Saveznoj upravi za kontrolu letenja, raspoređena na radno mesto saradnika …; rešenjem direktora SUKL …/… br. …/… od 23.07.1993.godine je prestao radni odnos zbog pet uzastopnih radnih dana neopravdanog izostanka sa posla. Rešenjem …/… br. …/… od 06.08.1993.godine odbijen je prigovor tužilje i potvrđeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je tužilja u periodu od 16.juna 1993.godine do 24.juna 1993.godine bila učesnik štrajka radnika SKUL i da je neopravdano izostala sa rada 5 radnih dana uzastopno, pri čemu je od 24. juna 1993. do 06. avgusta 1993.godine i na dalje bila sprečena za rad zbog bolesti. Štrajk radnika SKUL trajao je u kontinuitetu od 16.06.1993.godine pa i u vreme donošenja osporenog rešenja od 23.jula 1993.godine.

Kod takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja kojim joj je prestao radni odnos, kao i rešenja kojim je odbijen njen prigovor, obzirom na to da su se u konkretnoj situaciji stekli uslovi za primenu člana 12. stav 2. Zakona o izmenama Zakona o štrajku, kojim je brisana odredba člana 11, a izmenjen član 12. Zakona o štrajku. Svi sudovi zaključuju (pa i Vrhovni kasacioni sud) da prema odredbi člana 12. stav 1. Zakona o izmenama Zakona o štrajku, zaposledni u državnim organima nemaju pravo na štrajk i radni odnos im prestaje ako se organizuje štrajk ili učestvuje u štrajku, saglasno stavu 2. istog člana. Kako je u konkretnom slučaju tužilja u spornom periodu učestvovala u štrajku tokom čijeg trajanja je stupio na snagu Zakon kojim je propisana zabrana štrajka zaposlenima u državnim organima, a koji se primenjuje na sve situacije u toku za period od njenog stupanja na snagu, to je tužilji na zakonit način prestao radni odnos.

U svojoj odluci kojom poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda Ustavni sud konstatuje da imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti da se kao proizvoljna iskazuje primena Zakona o izmenama Zakona o štrajku koji je stupio na snagu 17. jula 1993.godine na konkretan slučaj zbog toga što tužilja, odnosno u postupku pred Ustavnim sudom podnositeljka ustavne žalbe nakon 24. juna 1993.godine nije učestvovala u štrajku zbog bolesti, te joj s tog razloga nije ni mogao prestati radni odnos. U takvoj pravnoj situaciji koja se primenjuje, a imajući u vidu iskazani stav Ustavnog suda Vrhovni kasacioni sudi nije mogao retroaktivno primeniti novele Zakona o štrajku iz 1993.godine i prihvatiti kao opravdan razlog za prestanak radnog odnosa tužiljino učešće u štrajku u periodu pre 17. jula 1993.godine (u vreme kada je štrajk bio dozvoljen).

Imajući u vidu navedeno nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja tužene kojim joj je prestao radni odnos.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je pogrešno, obzirom da nisu ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilji zbog neopravdanog izostanka pet radnih dana uzastopno. Tužilja je u periodu od 24. juna 1993.godine do 06. avgusta 1993.godine pa nadalje bila opravdano sprečena za rad zbog bolesti, a štrajk radnika SKUL trajao je u kontinuitetu od 16. juna 1993.godine pa i u vreme donošenja osporenog rešenja od 23. jula 1993.godine o prestanku radnog odnosa tužilje. Međutim, u situaciji kada je tužilja od 24. juna do 06. avgusta 1993.godine pa na dalje bila sprečena za rad zbog bolesti, a imajući u vidu da tužilja nakon 24. juna 1993.godine nije bila učesnik u štrajku, to nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak njenog radnog odnosa u SKUL. Izmene Zakona o štrajku stupile su na snagu 17. jula 1993.godine, a tužilja je učesnik štrajka bila u vreme važenja odredaba Zakona o štrajku kada je bio dozvoljen zaposlenima u državnim organima. S obzirom na izražen stav Ustavnog suda da nema mesta za retroaktivnu primenu Zakona o štrajku iz 1993.godine, to nisu postojali opravdani razlozi za prestanak radnog odnosa tužilji, kao učesniku štrajka u periodu pre jula 1993.godine, obzirom da je štrajk bio dozvoljen.

Međutim, po shvatanju ovog suda, s obzirom da je tužilji prestao radni odnos kod tužene nezakonito, potrebno je da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li je tužilja u potpunosti namirena u pogledu visine izgubljene zarade za poslove koje je obavljala za period nezakonitog prestanka radnog odnosa i s tim u vezi razjasni primedbe na nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, vodeći računa o zaradi radnog mesta na kojem je ona bila raspoređena u vreme prestanka radnog odnosa na osnovu pravnosnažnog rešenja, te da za vreme privremenog rasporeda zadržava pravo na zaradu radnog mesta na kome je bila prethodno raspoređena ako je za tužilju to bilo povoljnije. Podrazumeva se da za vreme privremene sprečenosti za rad zbog bolesti zaposleni ima pravo na naknadu štete iz ovog osnova i da za taj period ne bi ostvarivala zaradu već naknadu, pa se izgubljena zarada i u tom slučaju sastoji iz vrednosti naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad (pod uslovom da joj ista nije isplaćena). Oceniće da li je tužilja pretrpela nematerijalnu štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i u zavisnosti od činjenica koje utvrdi odlučiće o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje u ovom delu.

Na osnovu člana 405. i 407. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je s pozivom na odredbu člana 161, a u vezi člana 149. i 150. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić