Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev1 7/2020
05.11.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa Radivoje Davidović, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ AD iz Novog Sada, koga zastupa Milivoje Stepanov, advokat iz ... i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine, u sednici održanoj 05.11.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca.

UKIDA SE rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1979/2013 od 06.11.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda, pa je stavom drugim izreke, tužbeni zahtev usvojen i utvrđeno da je tužilac, koji je kod tuženog „BB“ AD Novi Sad obavljao poslove vozača teretnog vozila od 7 i više tona nosivosti, ostvario staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, gde se svakih 12 meseci efektivnog rada na navedenom radnom mestu računa kao 15 meseci staža osiguranja, a u periodu od 19.03.1975. godine do 31.12.1982 godine, od 01.01.1983. godine do 01.04.1985. godine i od 22.05.1989. godine do 07.04.1997. godine, što je tuženi dužan da trpi i da u ime tužioca, na osnovu staža osiguranja sa uvećanim trajanjem za navedeni period, izvrši uplatu pripadajućih doprinosa za socijalno osiguranje, tuženom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad, sa stepenom uvećanja kao u izreci presude, u visini i na način propisan u vreme uplate doprinosa. Tuženi „BB“ AD Novi Sad je obavezan da naknadi troškove parničnog postupka tužiocu. Stavom trećim izreke, tužbeni zahtev je odbijen u odnosu na tuženog Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Novi Sad.

Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem Gž 1183/16 od 22.02.2016. godine je ukinuo presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1979/13 od 06.11.2015. godine i tužbu odbacio, a odluka o troškovima parničnog postupka je preinačena, tako što je tužilac obavezan da tuženom „BB“ AD Novi Sad nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 88.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijano rešenje u smislu člana 403. stav 2. tačka 2, člana 408. i člana 420. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1043/2016 od 22.06.2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine tužilac je podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije.

Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi tužioca je doneo odluku broj Už 5135/2017 od 13.07.2012. godine i u stavu 1. izreke usvojio ustavnu žalbu tužioca i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1043/2016 od 22.06.2016. godine i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine istom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom 2. izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1043/2016 od 22.06.2016. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine. Stavom 3. izreke, odbačen je predlog podnosioca ustavne žalbe za obustavu izvršenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1183/16 od 22.02.2016. godine.

Ispitujući ponovo pobijano rešenje drugostepenog suda u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 8. i člana 420. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) i imajući u vidu odluku Ustavnog suda Už 5135/2017 od 13.07.2020. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku zbog kojih se revizija može izjaviti.

Činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari je pravilno utvrđeno, ali je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je podneo tužbu protiv tuženog „BB“ AD Novi Sad koji je njegov poslodavac, i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Novi Sad radi utvrđivanja prava na radni staž sa uvećanim trajanjem. Istovremeno, tužilac je tražio da se tuženi poslodavac obaveže na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja nadležnom Fondu (tuženom) za staž sa uvećanim trajanjem.

Tužilac je kod prvotuženog radio na radnom mestu vozača „C“ kategorije – automehaničar od 20.03.1975. godine. Tužilac je vozio vozilo nosivosti 7 i više tona. U radnoj knjižici, za vreme provedeno na radu kod tuženog „BB“ AD Novi Sad za period od 19.03.1975. do 12.07.1998. godine istom je upisan staž u trajanju od 23 godine, 3 meseca, 24 dana. Prema izveštaju tuženog RF PIO utvrđeno je da tužiocu nije upisan staž osiguranja sa uvećanim trajanjem. Tužiocu je kao vozaču pripalo pravo na uvećani staž za vreme upravljanja teretnim vozilom (tri meseca na godinu dana), a za period od 16.05.1975. do 12.07.1998. godine. Tužiocu se za svakih 12 meseci objektivnog rada na radnom mestu računa kao 15 meseci staža osiguranja i to za period od 19.03.1975. do 31.12.1982. godine i od 01.01.1983. do 01.04.1985. godine i od 22.05.1989. do 07.04.1997. godine. Tužilac se sa molbom obratio tuženom za utvrđivanje staža osiguranja ali je obavešten da njegov poslodavac nije uplatio doprinose za uvećani staž osiguranja. Shodno tome, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan pa je isti usvojio.

Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je ukinuo presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1979/2013 od 06.11.2015. godine i tužbu tužioca u delu glavnog tužbenog zahteva odbacio, a preinačio u pogledu odluke o troškovima i obavezao tužioca da tuženom „BB“ AD Novi Sad naknadi troškove postupka u iznosu od 88.500,00 dinara.

U prilog svoje odluke drugostepeni sud je našao da u ovoj pravnoj stvari nije nadležan sud već je to u nadležnosti organa uprave. Utvrđivanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem kao i stepen uvećanja staža utvrđuje se u postupku i ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti već shodno članu 82. stav 1. i člana 84. Zakona o penzijskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ br. 34/03... 101/10) to spada isključivo u nadležnost upravnog organa.

Ovakav stav drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Ovo iz razloga što je u nadležnosti redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa među koja spada i postupanje po zahtevu za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i onda je to samostalan zahtev ili istaknut zajedno sa zahtevom za isplatu zarade. U protivnom bi se onemogućilo pravo na pristup sudu kao jedne od garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tj. tužiocu bi bilo povređeno pravo na pravično suđenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, kao i stav izražen u odluci Ustavnog suda i nakon ocene da li je prvostepeni sud pravilno odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva, doneće odluku u skladu sa zakonom.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.