Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 9791/10 od 14.10.2010. godine, žalba tužene je usvojena i preinačena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1151/2010 od 16.06.2010. godine, sa dopunskom presudom istog suda P 1151/2010 od 29.06.2010. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca AA kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju da tužiocu plati 600.000,00 dinara na ime zadovoljenja, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2010. godine do isplate, zbog povrede opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola br.12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izvršene od strane vanraspravnog krivičnog veća Okružnog suda u Pančevu, sastavljenog od Dragoljuba Vujasinovića predsednika veća i sudija Nedeljka Martinovića i Stanke Simonović, kao članova veća, rešenjem Kr 259/06 od 20.09.2006. godine, tako što je uskratilo pravo tužioca kao okrivljenog u krivičnom predmetu, iako je znalo da je isto pravo u identičnoj pravnoj stvari Okružni sud u Zrenjaninu pravnosnažnim rešenjem K 75/04 od 24.01.2005. godine i Okružni sud u Novom Sadu pravnosnažnim rešenjem K 590/04 od 01.09.2005. godine priznalo i zaštitilo trećim okrivljenim licima i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 42.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Rev 322/11 od 04.10.2012. godine Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da u vreme nastanka štetnog događaja koji se tužbom ističe, Zakon o zabrani diskriminacije, kao poseban zakon, nije bio donet, pa se na dozvoljenost revizije primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, a vrednost predmeta spora pobijanog dela nije prelazio revizioni cenzus iz člana 394.stav 2., koji je izmenjen članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe).

Odlukom Už 4971/2010 od 11.03.2015. godine, Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu AA i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 322/11 od 04.10.2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32.stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 322/11 od 04.10.2012. godine i određeno da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 9791/10 od 14.10.2010. godine, jer je izostalo obrazloženje Vrhovnog kasacionog suda u odnosu na bitnu činjenicu da je tužba podneta u vreme važenja Zakona o zabrani diksriminacije, i revizija je izjavljena u vreme njegovog važenja, a prelazne odredbe pomenutog Zakona ne propisuju neprimenjivanje odredbe o dopuštenosti revizije na materijalnopravne odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepena presuda sadrži dovoljne i neprotivrečne razloge o činjenicama bitnim za presuđenje, pa se neosnovano u reviziji tužioca ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2.tačka 12. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca se pred Okružnim sudom u Pančevu vodi krivični postupak zbog krivičnog dela primanja mita. Prvostepenom presudom tog suda K 97/09 od 02.06.2008. godine tužilac je oslobođen optužbe, ali postupak nije pravnosnažno okončan. Zbog istog krivičnog dela vođeni su i postupci protiv sudije Trgovinskog suda u Zrenjaninu BB, kao i protiv sudije Okružnog suda u Nišu VV. U svim predmetima je naredbom istražnog sudije određen nadzor i snimanje sudija zbog osnova sumnje da su izvršili krivično delo primanja mita iz člana 254. KZ RS. Odlučujući o predlogu tužioca za izdvajanje iz spisa transkripata razgovora, izveštaja dostavljenih od strane BIA koji u sebi sadrže audio zapise i video snimke, Okružni sud u Pančevu je rešenjem K 162/04 od 20.09.2006. godine odbio predlog kao neosnovan. Vanraspravno krivično veće Okružnog suda u Pančevu je odbilo predlog tužioca za ukidanje rešenja od 20.09.2006. godine, sa obrazloženjem da protiv tog rešenja tužiocu nije dato pravo žalbe, jer takva mogućnost nije propisana odredbama ZKP, kao i da je istražni sudija bio ovlašćen da izda naredbu i da je izvršenje naredbe moglo biti povereno Bezbedonosno informativnoj agenciji sa kojom je SUP Zrenjanin u okviru zakonskih mogućnosti ovlašćen da sarađuje. Okružni sud u Pančevu je rešenjem Kv 259/06 od 12.09.2007. godine odbacio žalbu tužioca protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Kv 259/06 od 30.01.007. godine, a Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž II 759/07 od 26.11.2007. godine odbio žalbu tužioca protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu od 12.09.2007. godine. Tužilac je 16.10.2007. godine Republičkom javnom tužiocu podneo predlog za zaštitu zakonitosti koji je odbijen presudom Vrhovnog suda Srbije Kzz 56/05 od 01.07.2005. godine. Okružni sud u Zrenjaninu i Okružni sud u Novom Sadu su u predmetima protiv sudija BB iz … i sudije VV iz … odlučili da izdvoje iz spisa predmeta koverte sa oznakom ''bezbednosna informativna agencija'', sa oznakom „službena tajna, strogo poverljivo“ , a koji sadrže kompakt disk razgovora optuženih i drugih lica. Žalba javnog tužioca u tim predmetima je odlukom Vrhovnog suda Srbije odbijena, sa obrazloženjem da istražni sudija nije bio ovlašćen da izvršenje naredbe o prisluškivanju i snimanju telefonskih razgovora poveri Bezbednosno informativnoj agenciji, nego organima unutrašnjih poslova, zbog čega je povređen imperativni propis iz člana 233.stav 4. ZKP. Tužilac i njegova supruga su zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i tajnosti i nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja vodili postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u kom im je pravnosnažnom presudom dosuđena naknada štete i to tužiocu 500.000,00 dinara, a njegovoj supruzi GG 400.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je zaključio da su u krivičnim postupcima vođenim pred Opštinskim i Okružnim sudom u Zrenjaninu, Okružnim sudom u Novom Sadu i Okružnim sudom u Pančevu sudovi različito postupali u pogledu zahteva za izdvajanje iz sudskih spisa transkripata razgovora, izveštaja BIA sa audio, video zapisima i snimcima razgovora, da u tužiočevom slučaju spisi pribavljeni protivno odredbi člana 232. ZKP nisu izdvojeni iz spisa, što je dovelo do diskriminacije propisane Protokolom 12. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. istog Protokola, zbog čega je tužbeni zahtev delimično usvojen i tužiocu dosuđeno 600.000,00 dinara.

Apelacioni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, jer se različito postupanje sudova na koje se tužilac poziva zapravo svodi na tumačenje odredbe tada važećih članova 232.i 233. ZKP, o tome da li se izvršenje naredbe snimanja može poveriti Bezbednosno informativnoj agenciji ili ne može, što je od značaja u konačnom zbog primene člana 18.tada važećeg ZKP kojim je bilo propisano da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su po sebi i prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa zakonom, Ustavom ili međunarodnim pravom. Apelacioni sud u Novom Sadu je zaključio da se radi o različitom tumačenju prava, a ne na neopravdanom pravljenju razlike koje bi predstavljalo diskriminaciju, a pogrešno, odnosno različito tumačenje prava ne predstavlja ni nepravilan, odnosno nezakonit rad organa u smislu člana 172. ZOO. Apelacioni sud je posebno imao u vidu činjenicu da krivični postupak koji se protiv tužioca vodi, a koji predstavlja jedinstvenu celinu, nije okončan, a različito postupanje sudova u pogledu jednog od prava okrivljenog u jednoj fazi krivičnog postupka ne predstavlja zabranu diskriminacije, posebno kod činjenice da krivični postupak nije okončan i za sada je nepoznato na kojim dokazima će sudska odluka krivičnog suda biti zasnovana. Zato je prvostepenu presudu preinačio odbijanjem tužbenog zahteva.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju nema povrede zabrane diskriminacije.

Prema članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije (''Službeni glasnik RS'' br. 22/09), koji je stupio na snagu 07.04.2009. godine (osim odredaba člana 28.-40. koje su stupile na snagu 01.01.2010. godine), pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 08.09.2009. godine, izrazi ''diskriminacija'' i ''diskriminatorsko postupanje'' označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Prema članu 4 stav 1. istog Zakona, svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva.

Prema članu 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (''Službeni list SCG'' – međunarodni ugovori broj 9/2003, 5/2005, 7/2005, (''Službeni glasnik RS – međunarodni ugovori'' br. 12/2010, 10/2015), uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Prema Protokolu broj 12 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, članom 1. je propisano da se svako pravo koje zakon predviđa ostvaruje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer, polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu. Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Prema članu 21. stav 2. Ustava Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' br. 98/2006), svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije. Prema stavu 3., zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

U konkretnom slučaju, tužbom se tvrdi da je diskriminacija učinjena zato što je u krivičnom postupku koji se protiv tužioca još uvek vodi, odbijen zahtev za izdvajanje određenih dokaza iz spisa, dok je u drugim, sličnim krivičnim postupcima, takav zahtev usvojen.

Različito postupanje krivičnih sudova u određenoj fazi postupka i to u pogledu tumačenja odredaba o nezakonitim dokazima, u postupku koji nije pravnosnažno okončan, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda ne predstavlja akt diskriminacije, kako je definisan odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije.

Nema okolnosti koje ukazuju da je prema tužiocu, donošenjem negativne odluke o zahtevu za izdvajanje određenih dokaza iz spisa, neopravdano napravljena razlika zbog njegovog ličnog svojstva (rase, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima).

Okolnost da su u spisu eventulano postojala rešenja drugih okružnih sudova koji su drugačije tumačili odredbe o nezakonitim dokazima u krivičnom postupku, kako revident tvrdi, ne vezuje krivični sud da u tužiočevom slučaju postupi na isti način i nije dokaz da je Okružni sud u Pančevu različito postupio u odnosu na Okružni sud u Novom Sadu i Okružni sud u Zrenjaninu iz razloga koji se zasnivaju na ličnim svojstvima tužioca, a ne iz razloga slobodnog i nezavisnog tumačenja i primene prava (član 1. Zakona o sudijama „Službeni glasnik RS“ 63/01 sa izmenama). Sud je nezavisan u postupanju, a kontrola sudskih odluka vrši se u postupku po žalbi. Različito postupanje sudova u istoj činjenično-pravnoj situaciji predstavlja povredu prava stranke na pravično suđenje garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, o čemu nije nadležan da odlučuje Vrhovni kasacioni sud, već Ustavni sud Republike Srbije. Iz spisa se ni na koji način ne može zaključiti da su sudovi tužiočev zahtev za izdvajanje iz spisa odbili zbog njegovog ličnog svojstva, odnosno da je procesna odluka o njegovom zahtevu posledica akta diskriminacije. Zato je pravilno drugostepeni sud odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac diskriminisan izrekom sudske odluke, a ne pogrešnim tumačenjem prava, jer ni sam ne navodi koja lična svojstva su osnov drugačijeg odlučivanja i zašto smatra da je u odnosu na njega neopravdano učinjena razlika po osnovu ličnog svojstva, a ne na osnovu tumačenja prava u konkretnom slučaju. Pored navedenog, tvrdnja o diskriminaciji (takođe, eventualno nepravilnom i nezakonitom radu organa i povredi prava na pravično suđenje) je i preuranjena jer su osporena procesna rešenja u određenoj fazi sudskog postupka, a konačna odluka o optužbi protiv tužioca nije pravnosnažna (pri čemu je prvostepena presuda oslobađajuća).

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić