Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Katarine Manojlović Andrić i Gordane Džakula, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD iz Beograda, čiji je punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i „Infrastruktura železnice Srbije“ AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom, iz Beograda, radi isplate uvećane zarade za rad u smenama i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2170/19 od 27.08.2019. godine, na sednici održanoj 03.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2170/19 od 27.08.2019. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2170/19 od 27.08.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 50/17 od 28.01.2019. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime naknade štete za topli obrok i regres i u odnosu na odluku o troškovima postupka i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Požarevcu, presudom P1 50/17 od 28.01.2019. godine obavezao je tužene da solidarno isplate tužiocu na ime naknade štete za smenski rad za period od februara 2014. godine do juna 2014. godine, određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu prvom izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obavežu tuženi da solidarno isplate tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od februara 2014. godine do avgusta 2015. godine, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu drugom izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ da isplati tužiocu na ime naknade štete za topli obrok i regres za period od septembra 2015. godine do januara 2017. godine, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu trećem izreke). Obavezao je tužene da solidarno naknade tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 77.752,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate (stav četvrti izreke).

Apelacioni sud u Kragujevcu, presudom Gž1 2170/19 od 27.08.2019. godine, odbio je kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrdio presudu Osnovnog suda u Požarevcu P1 50/17 od 28.01.2019. godine, u stavu prvom, drugom i trećem izreke i rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava četvrtom izreke koji se odnosi na tuženog „Železnice Srbije“ (stav prvi izreke). Ukinuo je rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava četvrtog izreke koji se odnosi na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ i predmet u ukinutom delu vratio istom sudu na ponovni postupak (stav drugi izreke).

Viši sud u Požarevcu, rešenjem Gž1 35/19 (2017) od 05.12.2012. godine odbio je žalbu tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Požarevcu P1 50/17-48 od 23.09.2019. godine, kojim je obavezan tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ da sa tuženim „Železnice Srbije“ koji je na plaćanje troškova parničnog postupka obavezan pravnosnažnom presudom tog suda P1 50/17 od 28.01.2019. godine, tužiocu solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.752,00 dinara u roku od osam dana po prijemu rešenja, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti rešenja do konačne isplate, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi „Železnice Srbije“ je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18), ocenio da je revizija tužioca izuzetno dozvoljena, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio zaposlen kod tuženog „Železnice Srbije“ na osnovu ugovora o radu od 05.02.2003. godine i aneksa istog, kojima nije bila ugovorena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke je utvrđeno da se visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor može obračunati isključivo primenom Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ objavljenom u „Službenom glasniku RS“ br. 37/95 i 7/00, jer je jedino on imao parametre potrebne za utvrđivanje visine potraživanja, kao i da ista obračunata na navedeni način odgovara iznosima bliže određenim u izreci pobijane presude. Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog AD „Železnice Srbije“ izvršene su statusne promene, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, koja društva su stekla svojstvo pravnih lica 10.08.2015. godine. Posle izvršene statusne promene AD „Železnice Srbije“ tužilac je 31.08.2015. godine zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ (tužba je podneta 15.03.2017. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca radi naknade troškova za topli obrok i regres (bliže određenih u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude).

Drugostepeni sud je zaključio da, iako je noveliranom odredbom člana 118. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ... 75/14), izričito predviđeno da visina troškova za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, mora biti izražena u novcu (novčani bonovi više nisu u opticaju), Kolektivni ugovor kod tuženih iz 2015. godine zadržao je isto normativno rešenje, kao i Aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine, jer je njime ugovoreno da je naknada ovih troškova sastavni deo cene jednog radnog sata, o čemu su učesnici ovog Kolektivnog ugovora dali i autentično tumačenje, a kao što je već rečeno, ni ovaj Kolektivni ugovor, ni njegove odredbe o načinu regulisanja ovde spornih naknada i visine istih nisu bili predmet ocene ustavnosti i zakonitosti, te se radi o važećim opštim aktima. Zatim, da, utvrđivanje visine predmetnih potraživanja primenom Kolektivnog ugovora tuženog, objavljenog u „Službenom glasniku RS“ 37/95 i 7/00, čijim odredbama je poslednji put bila ugovorena i utvrđena visina predmetnih spornih naknada troškova, a koji nije bio u primeni tokom spornog perioda iz ove parnice, nije prihvatljiva, jer predstavlja povredu jednog od osnovnih načela pravnog poretka – načela vremenskog važenja zakona (i drugih opštih akata), kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, zbog čega nije bilo mesta usvajanju tako opredeljenog tužbenog zahteva tužioca. Pored toga, da visina utuženih potraživanja nije nominalno izražena, već je sastavni deo koeficijenta za obračun plate u važećim Kolektivnim ugovorima kod poslodavca. Tokom spornog perioda je sastavni deo osnovne zarade, budući da je uključena u cenu radnog sata.

Međutim, ovakav zaključak ne može se prihvatiti kao pravilan, zato što je pogrešno primenjeno materijalno pravo, na koji razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Naime, Zakonom o radu je propisano pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, sa izmenama i dopunama), i to za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu). Ovo pravo mora biti iskazano u obračunskim listama za sve zaposlene. Od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onog koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova za ishranu u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Stoga se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda, da iako visina utuženih potraživanja nije nominalno izražena, da je sastavni deo koeficijenta za obračun plate, a u važećim Kolektivnim ugovorima kod poslodavca tokom spornog perioda je sastavni deo osnovne zarade, budući da je uključena u cenu radnog sata.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će postupajući po primedbama na koje je ukazano ovim rešenjem, radi pravilne primene materijalnog prava, pravilno utvrditi činjenično stanje u pogledu visine naknade za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a koja mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i njihovu stručnu spremu i doneti novu, pravilnu i zakonitu odluku.

Kako su ukinute drugostepena i prvostepena presuda u pogledu glavnog zahteva, to je ukinuta i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da se predmet u ukinutom delu vraća na ponovno suđenje i da će o troškovima postupka povodom revizije i odgovora na reviziju, zajedno sa ostalim troškovima biti odlučeno u konačnoj odluci na osnovu člana 153. i 154, a u vezi odredbe člana 165. stav 4. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić