Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu ugovora o radu br. .. od 04.05.2010. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima radnika ... . Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 15.10.2013. godine, izmenjena je organizacija rada na nivou tuženog, a novom sistematizacijom u ogranku u ... nije predviđeno radno mesto radnika ... . Nakon toga, tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih od 25.10.2013. godine, kojim su predviđeni kriterijumi za utvrđivanje viška, te da se utvrđivanje viška zaposlenih prvenstveno određuje na osnovu ukidanja radnog mesta na kome zaposleni radi, pa kako je ukinuto radno mesto radnika ..., tužiocu je rešenjem tuženog br. .. od 13.03.2014. godine prestao radni odnos sa 10.01.2014. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Tuženi je posle otkaza ugovora o radu tužiocu isplatio otpremninu za 32 godine radnog staža u visini od 324.006,00 dinara. Tužilac je na osnovu rešenja inspekcije rada vraćen na rad kod tuženog do donošenja pravnosnažne sudske odluke u postupku za poništaj navedenog rešenja o otkazu ugovora o radu na poslovima radnika ... . Potom je tuženi ponovo rešenjem br. .. od 28.01.2015. godine tužiocu otkazao ugovor o radu usled prestanka potrebe za njegovim radom, a radni odnos mu je prestao 30.01.2015. godine. Pre prestanka radnog odnosa, 29.01.2015. godine tuženi je tužiocu isplatio otpremninu za dve godine radnog staža u visini od 24.438,00 dinara. Prvostepeni sud je ocenio da nije bilo upražnjeno radno mesto ..., na kom radnom mestu je tužilac prethodno radio, jer je tuženi na ovo radno mesto primio drugog ... koji je menjao ... na bolovanju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.01.2015. godine, a pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je odbacio tužbu u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...75/14), kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tuženi je doneo pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova 15.10.2013. godine kojim nije predviđeno radno mesto radnika ... u ogranku u ... . Ovim pravilnikom ukinuto je radno mesto tužioca, a nije bilo drugog odgovarajućeg radnog mesta na koje bi tužilac mogao da bude raspoređen. Tužiocu je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena otpremnina u skladu sa obavezom poslodavca koja je propisana članom 158. Zakona o radu.

Suprotno revizijskim navodima, u situaciji kada ne postoji zakonska obaveza za donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih, kao u konkretnom slučaju, osporeno rešenje tuženog od 28.01.2015. godine je zakonito. Sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u domen odlučivanja tuženog, tako da se celishodnost i opravdanost tih promena ne ceni u sudskom postupku. U ovoj vrsti spora sud ocenjuje samo zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu.

Kako je u konkretnom slučaju radno mesto na kojem je tužilac radio ukinuto, u tom slučaju ne postoji obaveza tuženog poslodavca da primeni kriterijume radi utvrđenja ko je od zaposlenih višak, jer se kriterijumi primenjuje samo u slučaju kada dolazi do smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, odnosno odlučuje se ko će od više zaposlenih na istim poslovima biti proglašen viškom, što ovde nije slučaj. Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos zbog razloga koji je propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, to je neosnovan zahtev tužioca za vraćanje na rad jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. stav 1. Zakona o radu.

Takođe je pravilno drugostepeni sud odlučio kada je odbacio tužbu u delu zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, ceneći da odluka o ovom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, jer je raspoređivanje zaposlenog na određeno radno mesto u isključivoj nadležnosti poslodavca.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

U reviziji se ističe da tužiocu nije mogao da prestane radni odnos do pravnosnažnog okončanja postupka povodom odlučivanja o zakonitosti rešenja tuženog od 13.01.2014. godine kojim je tužiocu po istom osnovu prestao radni odnos. Međutim, ovi revizijski navodi su neosnovani jer je pravnosnažnom delimičnom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 38/14 od 18.07.2017. godine poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa od 13.01.2014. godine, tako da na konačan ishod radnopravnog statusa tužioca nije od značaja što je u istoj parnici odlučivano o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu koje je doneto 13.01.2014. godine i 28.01.2015. godine.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić