U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca M.D.M.V.K.G., iz K., i tužioca G.S.A. iz B., čiji je punomoćnik V.V., advokat u N.S., protiv tužene Tehničke škole P.S. iz N.S., čiji je punomoćnik dr E.V., advokat u N.S., radi zabrane diskriminacije, odlučujući o revizijama tužilaca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2185/15 od 12.10.2015. godine, u sednici veća održanoj 20.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužilaca i tužene izjavljenih protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2185/15 od 12.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu broj P1 7/2014 od 03.06.2015. godine obavezana je tužena da tužiocu M.D.M.V.K.G., isplati na ime naknade nematerijalne štete pretrpljenu usled duševnog bola zbog povrede časti i ugleda i prava ličnosti prouzrokovanog diskriminatorskim postupanjem i vređanjem od strane radnika tužene iznos od 150.000,00 dinara i na ime umanjenja životne aktinosti iznos od 100.000,00 dinara, ukupno 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Zabranjuje se tuženoj i svim njenim radnicima dalje vršenje radnje diskriminacije. Obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 194.860,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do isplate u roku od osam dana. Odbijen je deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove tužioca zbog povrede ravnopravnosti prouzrokovanog diskriminatorskim postupanjem od strane radnika tužene u iznosu od 200.000,00 dinara, zbog povrede ljudskog dostojanstva u iznosu od 150.000,00 dinara, za povredu ravnopravnosti u mogućnosti zasnivanja radnog odnosa u iznosu od 100.000,00 dinara, kao i preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara, pa do traženih 500.000,00 dinara na ime povrede časti i ugleda i prava ličnosti prouzrokovanim diskriminatorskim postupanjem i vređanjem od strane radnika tužene i preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara, pa do traženih 200.000,00 dinara na ime umanjenja životne aktivnosti. Tužilac je oslobođen od plaćanja obaveze sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 2185/15 od 20.10.2015. godine, žalbe stranaka su odbijene i potvrđena je naznačena presuda Višeg suda u Novom Sadu.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda revizije su izjavile obe parnične stranke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji parničnih stranaka primenom člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/2014), jer je tužba podneta 11.03.2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz tačke 12 navedenog člana jer je pobijana preseuda jasna, neprotivurečna i obrazložena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme najduže do kraja školske godine počev od 01.09.2005. godine na poslovima nastavnika praktične nastave za predmet S.š.. Prve godine bio je angažovan sa fondom sati od 45 %, naredne školske godine mu je fond časova povećan na 100 %, međutim u školskoj 2008/2009 godini fond časova je smanjen na 57 %, zato što su za nastavni predmet S.š. angažovane dve radnice iz pozorišta na po 30 % do pojave stručnog kadra. Tužilac je angažovan za predmet O.f.i.v.. U aprilu mesecu 2009. godine tužilac je u Š.z.n.l.u.B. položio specijalistički ispit za obrazovni profil – k.s.š.. Tužilac je ukazao tuženoj da ispunjava uslov za predmet S.š. ali mu je rečeno da se konkurs ne može raspisati dok rade dve radnice iz pozorišta sa kojima je zaključen ugovor sa trajanjem do kraja školske godine. Tužilac se obratio Prosvetnoj inspekciji koja je naložila tuženoj da raspiše konkurs, što je tužena i učinila 03.06.2009. godine. Konkurs je raspisan za radno mesto nastavnika praktične nastave za predmet S.š. sa 60 % norme časova na koji se prijavio tužilac kao jedini kandidat koji ispunjava konkursne uslove. Direktorica tužene je Školskom odboru predložila da se tužilac izabere, odnosno primi u radni odnos, međutim većinska sindikalna organizacija tužene – Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine se izjasnio protiv izbora tužioca, dok se sindikat Nezavisnost nije izjasnio. Školski odbor je većinom glasova odlučio da se tužilac ne primi u radni odnos nakon što je direktorka tužene zatražila mišljenje Ministarstva prosvete i dobila usmeni odgovor da se prijem radnika može izvršiti samo u skladu sa zakonom. Potom je direktorka tužene 24.06.2009. godine, donela odluku da se po navedenom konkursu niko ne primi u radni odnos. Za poništaj ovog konkurs tužilac vodi spor pred Višim sudom u Novom Sadu. Utvrđeno je da su učenici … razreda dostavili molbu tuženoj 29.03.2007. godine, kojom su tražili isključenje tužioca na maturskim ispitima iz razloga što je imao lošu komunikaciju sa većinom razreda i zbog čitavog niza primedbi na njegov nastavnički rad. Učenica S.M. je 19.06.2007. godine napisala pismenu izjavu da ju je tužilac telefonom 12.06.2007. godine, pokušao da nagovori da se žali direktoru škole na rad ispitne komisije. Utvrđeno je da se direktorka tužene V.B. odnosila prema tužiocu sa netrpeljivošću počev od aprila 2006. godine kada je u S.C. u B. održana tužiočeva autorska modna revizija, o čemu je objavljen članak sa fotografijama u novinama. Sekretarica direktora škole J.B. je vikala na tužioca pred njegovom koleginicom J.Č. dok je predavao konkursnu dokumentaciju govoreći mu da za njega nema mesta u školi. J.Č. koja je do 2006. godine bila v.d. direktor tužene je čula da direktorica V.B. govori o tužiocu rečima: „dok god sam ja direktor škola, ova švapska pederčina neće tu raditi“. Tom događaju je prisustvovala i LJ.A.. J.Č. se obratila direktorici škole usmeno i skrenula joj pažnju kako se neke kolege u školi odnose prema tužiocu, pa je kao primer iznela školskog pedagoga A.Š., koja je o tužiocu govorila da je član satanističke sekte i koja je pitala J.Č. zašto se druži sa tužiocem. Direktorka tužene škole je predsednik Udruženja školi ličnih usluga, te je o tužiocu počela da kruži priča da je on problematičan i zbog seksualnog opredeljenja. Tužilac je želeo da konkuriše na radno mesto nastavnika u školama u N., B., R. i I., ali je svuda glas o njemu stigao pre njega i to da je „peder, monstrum, čudovište“. S obzirom na profesiju tužioca, on može da radi samo u školama lepote, ali direktori tih škola ne žele da ga angažuju. Tužena je u listi „Poslovi“ 30.05.2012. godine oglasila potrebu za nastavnikom praktične nastave sa tehnologijom rada za obrazovni profil – muški frizer i nastavnika praktične nastave sa tehnologijom rada za obrazovni profil –ženski frizer sa 70 % norme časove i dva izvršioca sa VIII odnosno VII stepenom stručne spreme sa prethodno završenom specijalizacijom, odnosno V stepenom stručne spreme – kreator ženskih frizura. Sekretarica tužene škole nije htela da otključa vrata tužiocu da uđe u školu u radno vreme da preda dokumentaciju, pa je na zahtev tužioca izvršen isnpekcijski nadzor nad radom tužene. Direktorka škole je 12.07.2012. godine donela odluku o izboru kandidata na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom od 70 %. Tužiočeva molba je odbijena kao nepotpuna. Prosvetni inspektor je u toku nadzora utvrdio da je na konkursu učestvovalao šest kandidata i da je jedna molba - tužiočeva bila odbijena kao nepotpuna jer navodno nije priložio izvod iz matične knjige rođenih. Prosvetni inspektor je u toku nadzora ukazala tuženoj da nije predviđeno da učesnik konkursa mora da preda izvod iz matične knjige rođenih, te da je odbijanjem tužioca izvršena diskriminacija po toj osnovi. Inspektor je utvrdio manjkavost u sprovođenju celog konkursa, te je naložen poništaj konkursa.

Na zahtev tužioca je izvršen konzularni pregled od strane specijaliste psihijatar i specijaliste medicinske psihologije 06.08.2010. godine koji su u nalazu naveli da je pacijent na radnom mestu u dužem vremenskom periodu doživljavao psihološko maltretiranje takozvano psiho-teror, po principu vertikalnog mobinga. Reakcija na takvo stanje su registrovane psihopatološke promene uklopljene u postraumatski stresni poremećaj (depresivno raspoloženje, anksioznost, pad dinamizma, osećanje bespomoćnosti, lične insuficijencije i nesigurnosti, socijalno povlačenje, opšta neefikasnost), što predstavlja petu fazu mobing stanja i reakcije. Utvrđeno je da je kod tužioca nastao trajni pomećaj ličnosti nakon preživljenih pomenutih stresnih situacija na poslu. Tužilac je rođen 15.06.1977. godine, živi u Kisaču sa majkom, po zanmanju je kreator scenske maske. Nije oženjen, nema dece, vojsku nije služio i nije kažnjavan. Tužilac nije lečen od duševnih poremećaja, nije bolovao od hroničnih bolesti, a drogu i alkohol ne konzumira. Počev od 05.05.2010. godine tužilac se javljao psihilogu i neuropsihijatru zbog neurotskih pomerećaja i postavljena mu je dijagnoza … Zbog istih tegoba bio je više puta u 2010. godini na pregledu, a na kontroli 24.04.2012. godine. Neuropsihijatar je konstatovao hronificirani posttraumatski stresni pomeremećaj …, koji je posledično doveo do trajne promene ličnosti …. Tada mu je ordiniran antidepresiv i sedativ. Tužilac se i nadalje 2012. godine javljao lekaru. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka je utvđeno da je tužilac trpeo psihički bol srednjeg stepena u dužem vremenskom periodu zbog stresnih situacija na poslu i osećaj socijalne i egzistencijalne ugroženosti, što je uslovilo hronoficirani postraumatski stresni poremećaj i poremećaj prilagođavanja, što je dovelo do trajnog poremećaja ličnosti i umanjenja životne aktivnosti od 10 %.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da se u radnjama zakonske zastupnice tužene, kao i u radnjama ostalih kolega i zaposlenih kod tuženih stiču elementi diskriminatorskog postupanja prema tužiocu, a u odnosu na tužiočevo lično svojstvo u pogledu seksualne opredeljenosti, kao i u pogledu nacionalne pripadnosti, na način što se prema tužiocu nejednako postupalo u pogledu njegovih prava na zaposlenje kod tuženih i što je od strane zaposlenih tužene vređan zbog svoje seksualne orijentacije. Diskriminatorsko postupanje se ogleda i u tome da se „prozivaju“ ostali zaposleni koji se druže sa tužiocem, što su vrata škole bila zaključana u radno vreme da tužilac ne bi mogao da uđe, što je u neizboru tužioca po konkursu odbijena njegova prijava zbog navodne manjkavosti (a po nadzoru inspektora je utvrđeno da nije bilo manjkavosti), što je sve kod tužioca ostavilo trajne psihičke posledice i to u vidu trajnog poremećaja ličnosti i umanjenja životne aktivnosti od 10 %.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili Zakon o zabrani diskriminacije (''Službeni glasnik RS'' br. 22/2009), koji je stupio na snagu 07.04.2009. godine za trpljenja koja je tužilac imao počev od dana stupanja na snagu tog zakona pa nadalje. Međutim, za prethodni period do dana stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac ima pravo na zaštitu prema Zakonu o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 61/2005 i 54/09, te 32/13), kojim je zabrana diskriminacije propisana članovima 18. do 23. Članom 23. ovog zakona je propisano da lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni može da pokrene pred nadležnim sudom postupak za naknadu štete u skladu sa zakonom.

Pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da tužena u toku postupka nije dokazala da nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno jednakih prava i obaveza, a sa druge strane tužilac je učinio verovatnim da je kod tužene od strane direktora i bliskih saradnika i kolega, bio izložen pogrdnim nazivima i imenima, čime je vređana njegova čast i ugled, a i onemogućeno mu je da radi kod tužene, kao i da učestvuje ravnopravno na konkursu za izbor nastavnika za koje je ispunjavao konkursne uslove, jer je njegova prijava nepravilno odbačena kao nepotpuna, a potom je od strane inspektora izvršen nadzor i utvrđeno da je tužiočeva prijava bila potpuna. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili intenzitet duševnih patnji kod tužioca usled povrede ugleda i časti, odnosno prava ličnosti i pravilno su mu po tom osnovu dosudili iznos od 150.000,00 dinara. Takođe su pravilno tužiocu dosudili na ime umanjenja životne aktivnosti sa posledica koje su ostale kod tužioca, a ocenjene sa ukupno 10 %, iznos od 100.000,00 dinara, odnosno ukupno 250.000,00 dinara. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda dosuđeni iznosi su primerena satisfakcija tužiocu za pretrpljenu nematerijalnu štetu imajući u vidu odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena u reviziji u pretežnom delu osporava pravilnost primene člana 8. i član 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku i dokazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom došlo do bitne povrede parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, a u vezi sa navedenim članovima. Međutim, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjničnog stanja (član 398. stav 2. ZPP), što se revizijom tužene čini ukazivanjem da je drugostepeni sud navodno učinio bitnu povredu postupka (koji nije otvarao glavnu raspravu i nije izvodio dokaze). Ne može se prihvatiti revidentova tvrdnja da u drugostepenoj presudi nije navedena nijedna činjenica niti jedan razlog koji je predviđen Zakonom o diskriminaciji za postojanje diskriminacije.

Neprihvatljiva je i revizija tužilaca kojom osporavaju pravilost dosuđenog iznosa, odnosno ukazuju da su dosuđeni iznosi prenisko odmereni. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi cenili sve utvrđene činjenice. Nije osnovana ni revizija tužioca koja se odnosi na troškove postupka na primedbe da nije pravilno dosuđena nagrada za sastav tužbe i podnesaka, za pristup na ročišta i troškove veštačenja, te troškove fotokopiranja. Troškovi postupka su odmereni u skladu sa uspehom tužioca u sporu (ukupno 250.000,00 dinara), prema važećoj Advokatskoj tarifi, a na osnovu člana 149, 150. i 159. ZPP.

Međutim, u žalbi tužioca protiv prvostepene presude je tužilac naveo da nije odlučeno o delu parničnih troškova na ime putnog troška za dolazak i odlazak sa ročišta punomoćnika tužioca, putnog troška za pristup svedoka, te putnog troška predstavnika drugotužioca. Prvostepeni sud se u obrazloženju odluke o troškovima postupka sadržanoj u prvostepenoj presudi nije izjasnio o postavljenom zahtevu za naknadu ovih troškova postupka. Drugostepeni sud nije odgovorio na ove žalbene navode, pa tužioci u reviziji ponovo ukazuju da o ovom delu troškova postupka nije odlučeno. Revizija se stoga smatra predlogom za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka, pa se upućuje apelacioni sud da dopunskim rešenjem odluči o žalbi tužioca na odluku o troškovima postupka.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.