U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirjana Vesović, advokat iz ..., protiv tuženog „Forma Ideale“ DOO u Kragujevcu, čiji je punomoćnik Jelena Joksimović Brašić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2976/17 od 05.12.2017. godine, na sednici održanoj 21.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2976/17 od 05.12.2017. godine.

Odbija se kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 217/16 od 16.11.2016. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 217/16 od 02.06.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos zasnovan dana 01.10.2006. godine, a prestao 26.06.2013. godine kod tuženog. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je bez pravne važnosti rešenje o prestanku radnog odnosa broj .../... od 25.06.2013. godine, doneto od strane tuženog. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 225.700,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevu Gž1 2976/17 od 05.12.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda sa ispravkom u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovinma postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude sa ispravkom i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene matrijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema učinjenih bitnih povreda iz odredbe člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Ukazivanje u reviziji na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja bitnu povredu zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužeog na neodređeno vreme na poslovima vozač – monter po osnovu ugovora o radu od 01.10.2006. godine sa pripadajućim aneksima, sve do donošenja osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa od 25.06.2013. godine. Rešenje je doneto na osnovu odredbe članova 15. i 179. tačka 2, 3 i 6. Zakona o radu, zbog povrede radnih obaveza nedozvoljenog ponašanja učinjenog krivicom tužioca, koja se sastoji u dostavljanju neposrednom rukovodiocu izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad izdatog od strane nadležnog doma zdravlja u kome je prepravljen period koji je naznačen u izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad, od dana 27.02.2013. godine do 28.02.2013. godine na period od 27.02.2013. godine do 01.03.2013. godine, čime je doveo u zabludu neposrednog rukovodioca davanjem neistinitih informacija. Tužilac, koji je i zamenik glavnog poverenika Sindikata nezavisnost kod tuženog, dana 27.02.2013. godine bio je na poslu do 11,00 sati kada se zbog lošeg zdravstvenog stanja javio pretpostavljenom i napustio posao i uz njegovo odobrenje i obaveštenje da mu za taj dan ne treba opravdanje jer se već čekirao. Nakon odlaska sa posla javio se lekaru, od koga je, nakon što mu je utvrđeno postojanje respiratorne infekcije, tražio doznake samo za dva dana, zbog činjenice da je od 02.03.2013. godine trebalo da koristi slobodne dane po osnovu zarađenih sati i preraspodele radnog vremena. Konkretnom prilikom nije pojasnio da mu je opravdanje potrebno za 28.02. i 01.03.2013. godine jer je za 27.02. već dobio dozvolu od pretpostavljenog da ranije izađe. Nakon saznanja da nema opravdanje za 01.03.2013. godine kontaktirao je Dom zdravlja i zaposlenu BB radi provere postojanja mogućnosti da mu se bolovanje produži na 01.03.2013. godine, koja je samoincijativno prepravila izdate doznake, a u toku postupka priznala učinjeno i izvinila se za počinjenu grešku. Odredbom člana 16. tačka 12. i 20. Aneksa 1. ugovora o radu ugovoreno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom, pored slučaja utvrđenih Zakonom o radu, zbog povreda radnih obaveza i to zbog zloupotrebe korišćenja bolovanja (tačka 12.) i zbog nedavanja odnosno neblagovremenog ili neistinitog davanja obaveštenja neposrednim rukovodiocima o informacijama važnim za proces rada, zdravstvenom stanju, u izjavi prilikom zasnivanja radnog odnosa ili kasnije, radnoj disciplini i zaštiti na radu, kao i drugih važnih informacija zbog kojih je nastala ili mogla nastati šteta po poslodavca (tačka 20.).

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, a tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad na odgovarajuće radno mesto, jer je utvrđeno da u konkretnom slučaju ne postoji zloupotreba prava na bolovanje, odnosno da nije načinio povrede radnih obaveza i discipline koje su mu stavljene na teret, što rešenje otkaza ugovora o radu čini nezakonitim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/2013), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđen opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.), ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka3.), i ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad (tačka 6.).

Shodno iznetom, pravilan je stav nižestepenih sudova u pogledu opravdanih razloga zbog kojih se može otkazati ugovor o radu. U konkretnom slučaju otkazni razlog nije nastao. Naime, jedan od opravdanih razloga zbog kojih se može otkazati ugovor o radu je zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad. Navedeni otkazni razlog nastaje svakom radnjom zaposlenog kojim se odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad koristi suprotno razlozima zbog kojih je ustanovljeno. Zloupotreba privremene sprečenosti za rad nastaje korišćenjem bolovanja u vreme kada zaposleni nije bolestan i kada je sposoban za rad, ali istovremeno i kada se tokom sprečenosti za rad ponaša suprotno propisanoj terapiji.

U konkretnom slučaju nije nesumnjivo utvrđeno da je na strani tužioca postojala radnja koja bi se mogla kvalifikovati kao povreda radne obaveze, pa samim tim ni njegova odgovornost. Tuženi nije dokazao da je tužilac učinio povrede radnih obaveza i discipline koje su mu stavljene na teret, odnosno da je postojala namera i svest tužioca da zloupotrebi opravdano odsustvo odnosno doznake, jer je tužilac bio na poslu 27.02.2013. godine i otišao uz odobrenje pretpostavljenog, zbog čega mu za taj dan nij ni bilo potrebno opravdanje, a zbog bolesti se javio lekaru što je nalazom i potvrđeno, tražio doznake za manje dana od očekivano pripadajućih s obzirom na konstatovanu respiratornu infekciju, a okolnost da je u doznakama prepravljen datum od strane zaposlene u Domu zdravlja i da je takve doznake dostavio poslodavcu ne znači da je znao da su iste prepravljene na nelegalan način, pri čemu tuženi nije ni dokazao da je za njega nastala ili mogla nastati šteta zbog navedenog propusta tužioca. Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak nižestepenih sudova da tužena nije dokazala krivicu tužioca za povredu radne obaveze odnosno činjenicu da je tužilac svojom krivicom nesavesno i namerno povredio radne obaveze i zloupotrebio pravo na bolovanje. Imajući u vidu da tužilac nije učinio povredu radne obaveze, nije nastao otkazni razlog propisan članom 179. stav 1. tačka 2, 3. i 6. Zakona o radu što znači da rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito i zato je pravilno poništeno. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu obvezana da tužioca vrati na rad. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešenoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije tuženog ponavljaju se žalbeni navodi koji su već bili pravilno ocenjeni od strane drugostepenog suda za koje je dao jasne i precizne razloge koje kao pravilne prihvata i ovaj sud te ih neće detaljno obrazlagati u skladu sa odredbom člana 414. stav 2. ZPP. Navodi revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne prestavljaju dozvoljeni revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o paričnom postupku.

Budući da troškovi sastava odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni i neophodni za vođenje ove parnice, to je zahtev za naknadu ovih troškova tužioca neosnovan, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić