U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca D.T. iz N.S., čiji je punomoćnik N.R., advokat u N.S., protiv tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije iz Beograda, Regionalna kancelarija N.S., koga zastupa V.M., advokat u B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 693/14 od 25.06.2014. godine, u sednici veća održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 693/14 od 25.06.2014. godine, stim da se tužena obavezuje da tužioca vrati na rad i rasporedi ga u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim iskustvom u roku od 8 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 693/14 od 25.06.2014. godine, je odbijena žalba tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 8259/2010 od 13.12.2013. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužene broj 13-81/2010 od 24.08.2010. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 05-57/2004 od 14.04.2003. godine, te je obavezana tužena da tužioca vrati u radni odnos i rasporedi ga na ranije radno mesto pomoćnika rukovodioca projekta sa svim pravima i obavezama koje mu pripadaju počev od 12.09.2010. godine pa do povratka tužioca na rad, a u roku od osam dana. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 330.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, u roku od osam dana.

Protiv naznačene presude apelacionog suda tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužene primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/2014), jer je tužba u ovom sporu podneta 26.11.2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom jer navodno taj sud nije pravilo primenio odredbe ZPP, ali se ne navodi o kojim se konkretno bitnim povredama postupka radi.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu pomoćnika rukovodioca projekta u Regionalnoj kancelariji N.S., po ugovoru zaključenim 14.04.2003. godine sa aneksom od 01.10.2007. godine. Upravni odbor tužene je u vezi sa Planom Vlade Republike Srbije za ekonomsku stabilnost Srbije od 17.04.2009. godine te na osnovu Zaključka Vlade od 16.04.2009. godine, doneo 17.07.2009. godine odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih od 09.06.2009. godine, odluku o usvajanju izmena i dopuna Programa o rešavanju viška zaposlenih od 10.07.2009. godine i nakon mišljenja NSZ je doneo Program o rešavanju viška zaposlenih. U uvodnom delu Programa je navedeno da je Vlada RS 16.04.2009. godine donela Zaključak kojim je usvojena informacija o Planu reorganizacije broja zaposlenih u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i institucijama kojima ovo ministarstvo koordinira, a prema kojoj je planirano smanjenje broja zaposlenih na neodređeno vreme kod tužene za najmanje 50 lica do 31.07.2009. godine. Upravni odbor tužene je usvojio odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih kojom je utvrđeno da kod tužene višak čini minimum 20 lica u radnom odnosu na neodređeno vreme. Prema Programu u okviru Centra za kontrolu izvršenja ugovora – Regionalna kancelarija N.S., gde je bio zaposlen i tužilac, je utvrđeno da je prestala potreba za obavljanjem poslova pripreme aukcijske prodaje kapitala i imovine i da je došlo do umanjenja poslova kontrole izvršenja obaveze kupca iz ugovora o kupovini i prodaji kapitala, odnosno imovine. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 30.06.2009. godine je usled nastale organizacione i tehnološke promene došlo do ukidanja pojedinih radnih mesta i smanjenja broja izvršilaca za koje se osnovano očekuje da će trajati u okviru perioda od najmanje 90 dana. Članom 4. Programa su predviđeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih. Članom 8. Programa su utvrđeni zaposleni koji su višak, te se pod rednim brojem sedam našao i tužilac kao i napomena da se navedene mere za novo zapošljavanje nisu mogle primeniti, a kao razlog za prestanak potrebe za radom zaposlenog je navedeno smanjenje obima poslova ili smanjenje broja izvršilaca na datom radnom mestu, a kao mera koja će biti primenjena za te zaposlene je naveden otkaz ugovora o radu uz isplatu otpremnine. Rešenjem tužene od 24.08.2010. godine je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tužene koje su dovele do smanjenja obima posla usled kojih je prestala potreba za njegovim radom. Tim rešenjem je tužiocu određena otpremnina koja mu je isplaćena. Na radnom mestu koje je obavljao tužilac – pomoćnik rukovodioca projekta kod tužene u Regionalnoj kancelariji N.S. je bilo troje izvršilaca. Direktor Regionalne kancelarije N.S. je u to vreme bila M.Đ., koja prilikom utvrđivanja viška zaposlenih po Programu od 17.07.2009. godine nije vršila pismeno ocenjivanje radnika, već je tužioca i ostale zaposlene na istom radnom mestu ocenjivala bez primenjivanja posebnih kriterijuma, rukovodeći se prvenstveno stručnom spremom i odnosom zaposlenog prema radu, a na osnovu ličnog zapažanja. Direktorka Regionalne kancelarije N.S. M.Đ. zajedno sa direktorkom Centra za kontrolu izvršenja ugovora J.V. i direktorom Centra za aukcije I.S., su sačinile i potpisale pismeno naslovljeno kao „Spisak zaposlenih lica koja su višak u Centru za kontrolu izvršenja ugovora“ na kome je evidentiran i tužilac uz navođenje njegovog radnog mesta, a kao razlog za određivanje tužioca kao viška zaposlenih se navodi nedostatak posla.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su primenili odredbe člana 153, 155. stav 1. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), te su ocenili da je tuženi prilikom otkazivanja ugovora o radu tužiocu povredio proceduru davanja otkaza u tome što nije primenio kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, te da je način na koji je tužilac ocenjen kao višak zaposlenih nezakonit. Naime, direktor Regionalne kancelarije N.S. u kojoj je tužilac radio je prilikom utvrđivanja viška zaposlenih po Programu od 17.07.2009. godine, od tri izvršilaca koja su radila na mestu pomoćnika rukovodioca projekta, ocenila da je tužilac taj koji je višak, a da nije vršila pismeno ocenjivanje sva tri izvršioca. Nije primenila ni opšte ni posebne kriterijume, a koji su bili jasno predviđeni Programom za rešavanje viška zaposlenih upravo za situaciju ako na poslovima čiji je obim smanjen radi više zaposlenih, već je ocenjivanje obavila isključivo na osnovu ličnog zapažanja. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto suprotno propisanim odredbama Programa za rešavanje viška zaposlenih i da je stoga rešenje o otkazu nezakonito.

Posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je reintegracija zaposlenog. Međutim, nižestepeni sudovi su tužioca primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu vratili na radno mesto pomoćnika rukovodioca projekta sa svim pravima i obavezama koja mu pripadaju, rukovodeći se činjenicom da je na tom radnom mestu tužilac radio pre otkaza ugovora o radu i da to radno mesto nije ukinuto već da je samo smanjen broj izvršilaca. Drugostepeni sud je naveo da ukoliko nema mogućnosti da ga vrate na to radno mesto, tužena može da rasporedi tužioca na bilo koje drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, a u cilju izvršenja odluke o vraćanju tužioca na rad. Međutim, sudovi nisu nadležni da raspoređuju zaposlenog na konkretno radno mesto, pa ni u slučaju reintegracije zaposlenog. Vrhovni kasacioni sud je radi pravilne primene materijalnog prava propisanog u članu 191. stav 1. Zakona o radu, utoliko korigovao ovaj deo odluke nižestepenih sudova, te je obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i da ga rasporedi u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima.

Vrhovni kasacioni sud je oceno da revizija tužene nije osnovana pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.